PUCA VAM JETRA I SLEZINA! MOŽETE UMRETI: Zbog ove bolesti morate biti u KARANTINU MESECIMA...

Bolest, slična zapaljenju grla, upravo zbog istih simptoma, kao što su crveno grlo, visoka temperatura, uvežćanje limfne žkezde, bol u mišićima i u stomaku. Zapravo reč je o nečemu ozbiljnijuem od zapaljenja grla. Bolest je mononukleoza i izaziva je Epštajn-Bar-ov virus. 

Kod mononukleoze, limfne žlezde na vratu se drastično povećavaju, formirajući "pakete", jako bolne na dodir. Na krajnicima se uočavaju beličaste naslage u vidu skrama, a na nepcu tačkasto krvavljenje (petehije). Pored toga se javlja uvećanje jetre i slezine, koje se pipaju 2-3 cm ispod rebarnog luka. Bolest se često tumači kao bakterijska infekcija grla, zbog čega se uključuju antibiotici koji mogu izazvati pojavu ospe, koja je odraz stvaranja antitela na antibiotike. Oporavak mora trajati minimum tri meseca, a u slučaju da se ne pridržavate pravila, može se prolongirati. Tokom rehabilitacije, važno je da budete potpuno izlovani, kao u karantinu, a svako ko vam priđe, mora biti zaštićen. 

Mononukleoza mahom napada žene, nego muškarce, i to u periodu od 15. do 25. godine. Prenosi se uglavnom putem pljuvačke, zato je lepše ime za mononukleozu „bolest prvog poljupca“. Ređi put prenosa je putem sekreta iz grla i nosa ili indirektno preko predmeta. Najnovije istraživanje grupe američkih autora (Balfour i sar. 2013) je pokušalo da dokaže da se bolest prenosi i seksualnim putem, ali nisu dobili potvrdu te hipoteze.

Pored kliničke slike, dijagnoza mononukleoze se postavlja i na osnovu laboratorijskih analiza.

Ukoliko se uradi analiza periferne krvi (iz prsta) uočava se porast broja leukocita i limfocita, a pod mikroskopom se mogu videti tzv. atipični limfociti koji su karakteristični za mononukleozu. Postoje i brze metode kao što je Monospot test, ali koji često daje lažno negativne rezultate, dok Paul-Bunell-ov test ukazuje na mononuleozu tek posle par nedelja od početka bolesti. Zato pedijatri uglavnom preporučuju ispitivanje iz venske krvi, kada se detektuju antitela protiv Epštajn-Bar-ovog virusa (IgG i IgM) koja potvrđuju bolest i ukazuju da li je u bolest u početnoj fazi ili već u stadijumu oporavka. Povišeni su i biohemijski parametri koji ukazuju na smanjenu funkciju jetre, kao što su transaminaze, GGT ili bilirubin. 

Za mononukloezu se kaže da je samo-ograničavajuća bolest, odn. kao i kod drugih virusnih infekcija nije potrebna terapija nego samo mirovanje. Mirovanje i odsustvo fizičke aktivnosti je važno zbog potencijalnih komplikacija, obično u vidu zapaljenja jetre (hepatitisa) ili oštećenja slezine. Kod oko trećine pacijenata koji boluju od mononukleoze se javlja i streptokokna infekcija grla, pa se u tom slučaju mogu uključiti i antibiotici, obično iz grupe penicilina. 

Dugogodišnje pedijatrijsko iskustvo je da oboleli pacijenti nakon preležane mononukleoze ostaju više meseci u tzv. sekundarnoj imunodeficijenciji, kada su podložniji svim vrstama infekcije. Pored toga, još uvek se ispituje uloga Epštajn-Bar-ovog virusa u nastanku Sindroma hroničnog zamora, koji se javlja više godina nakon opsežne virusne infekcije. Dokazano je da u manjem broju slučajeva ovaj virus može dovesti do nastanka nekih autoimunskih bolesti kao što su lupus ili reumatoidni artritis, kao i malignih bolesti u vidu limfoma ili karcinoma.  

Zbog toga je veoma važno nakon mononukleoze ojačati imunosistem, tako što će u ishrani biti više svežeg voća i povrća ili se preporučuje primena mulitivitaminskih preparata. Savetuje se i primena preparata cinka koji šitite od virusnih infekcija, kao i određenih vrsta probiotika, koji oblažu digestivni sistem i sprečavaju prodor mikroorganizama.