ПУЦА ВАМ ЈЕТРА И СЛЕЗИНА! МОЖЕТЕ УМРЕТИ: Због ове болести морате бити у КАРАНТИНУ МЕСЕЦИМА...

Болест, слична запаљењу грла, управо због истих симптома, као што су црвено грло, висока температура, увежћање лимфне жкезде, бол у мишићима и у стомаку. Заправо реч је о нечему озбиљнијуем од запаљења грла. Болест је мононуклеоза и изазива је Епштајн-Бар-ов вирус. 

Код мононуклеозе, лимфне жлезде на врату се драстично повећавају, формирајући "пакете", јако болне на додир. На крајницима се уочавају беличасте наслаге у виду скрама, а на непцу тачкасто крвављење (петехије). Поред тога се јавља увећање јетре и слезине, које се пипају 2-3 цм испод ребарног лука. Болест се често тумачи као бактеријска инфекција грла, због чега се укључују антибиотици који могу изазвати појаву оспе, која је одраз стварања антитела на антибиотике. Опоравак мора трајати минимум три месеца, а у случају да се не придржавате правила, може се пролонгирати. Током рехабилитације, важно је да будете потпуно изловани, као у карантину, а свако ко вам приђе, мора бити заштићен. 

Мононуклеоза махом напада жене, него мушкарце, и то у периоду од 15. до 25. године. Преноси се углавном путем пљувачке, зато је лепше име за мононуклеозу „болест првог пољупца“. Ређи пут преноса је путем секрета из грла и носа или индиректно преко предмета. Најновије истраживање групе америчких аутора (Балфоур и сар. 2013) је покушало да докаже да се болест преноси и сексуалним путем, али нису добили потврду те хипотезе.

Поред клиничке слике, дијагноза мононуклеозе се поставља и на основу лабораторијских анализа.

Уколико се уради анализа периферне крви (из прста) уочава се пораст броја леукоцита и лимфоцита, а под микроскопом се могу видети тзв. атипични лимфоцити који су карактеристични за мононуклеозу. Постоје и брзе методе као што је Моноспот тест, али који често даје лажно негативне резултате, док Paul-Bunell-ov тест указује на мононулеозу тек после пар недеља од почетка болести. Зато педијатри углавном препоручују испитивање из венске крви, када се детектују антитела против Епштајн-Бар-овог вируса (IgG и ИгМ) која потврђују болест и указују да ли је у болест у почетној фази или већ у стадијуму опоравка. Повишени су и биохемијски параметри који указују на смањену функцију јетре, као што су трансаминазе, GGT или билирубин. 

За мононуклоезу се каже да је само-ограничавајућа болест, одн. као и код других вирусних инфекција није потребна терапија него само мировање. Мировање и одсуство физичке активности је важно због потенцијалних компликација, обично у виду запаљења јетре (хепатитиса) или оштећења слезине. Код око трећине пацијената који болују од мононуклеозе се јавља и стрептококна инфекција грла, па се у том случају могу укључити и антибиотици, обично из групе пеницилина. 

Дугогодишње педијатријско искуство је да оболели пацијенти након прележане мононуклеозе остају више месеци у тзв. секундарној имунодефицијенцији, када су подложнији свим врстама инфекције. Поред тога, још увек се испитује улога Епштајн-Бар-овог вируса у настанку Синдрома хроничног замора, који се јавља више година након опсежне вирусне инфекције. Доказано је да у мањем броју случајева овај вирус може довести до настанка неких аутоимунских болести као што су лупус или реуматоидни артритис, као и малигних болести у виду лимфома или карцинома.  

Због тога је веома важно након мононуклеозе ојачати имуносистем, тако што ће у исхрани бити више свежег воћа и поврћа или се препоручује примена мулитивитаминских препарата. Саветује се и примена препарата цинка који шитите од вирусних инфекција, као и одређених врста пробиотика, који облажу дигестивни систем и спречавају продор микроорганизама.