Potrebne su nam žene koje veruju u sebe
Uvek je bilo mnogo teže ići protiv uvreženog mišljenja, putem kojim se ređe ide, boriti se protiv vetrenjača ili što se jednostavno kaže „plivati uzvodno“. Za to je neophodna velika samouverenost i vera u ispravnost svojih odluka. Takve izbore treba podržati i promovisati.
Zato vam predstavljamo tri žene koje su verujući u sebe izabrale „drugačije“. One se razlikuju, one su heroine našeg vremena, jedne od nas, ali opet drugačije. Pomerajući granice, ove, ali i mnoge druge žene, omogućile su nam da „dalje i bolje“ vidimo.
Marina Gunjača je od malih nogu znala da će se baviti konjima. Sledila je svoj san i sada poseduje štalu od 25 konja, džokej klub i školu jahanja. Dreserka konja, trenerka jahanja, uspešna džokejkinja, Marina je dobitnica brojnih nagrada na takmičenjima. Strast prema konjima otvorila joj je vrata filmova, gde između ostalog nastupa i kao retka žena kaskaderka. „Konji grade samopouzdanje i samopštovanje kod dece, ali isto tako pružaju mir i spokoj. Mnogi se uplaše kada se nađu u blizini konja, i svoju uznemirenost prenesu na životinju... Zato je velika odgovornost raditi sa konjima na snimanju“ kaže Marina. Kao da to što je jedna od retkih dreserki konja i kaskaderki nije dovoljno da je razlikuje od drugih, Marina je i posvećana filantropkinja koja pomaže migrantima.
Da li znate šta je zajedničko onima koji se prezivaju engleski Smith, nemački Schmidth, španski Herrero, francuski Ferrand, poljski Kowalski, ruski Kuznetsov...? Ako vam kažemo srpsku varijantu ovog prezimena, Kovač, onda će vam biti jasnije da su ova prezimena nastala iz istoimenog zanata. Jedno od najčešćih prezimena danas je jedno od najređih zanata, a Andrea Lukači Pap je zvanično jedina kovačica u Srbiji, a verovatno i šire. Kada ode u nabavku materijala, trgovci je sumnjičavo gledaju, iznenađenje bude još veće kada shvate da se jako dobro razume u svoj posao kovačice. „Jako bitno je verovati u sebe da bi nešto uspeo u životu. Moj otac od koga sam naučila kovački zanat često ume da kaže da je svako kovač svoje sreće, samo neko kuje malim čekićem, a neko velikim“ kaže Andrea. Zanimljivo je da je Andreina porodica brine o održavanju jednog od simbola Novog Sada, sata na Petrovaradinskoj tvrđavi.
Biti dobitnica Danubius nagrade za Najmlađu naučnicu u Srbiji je samo po sebi veliki uspeh, ali biti na listi sto najeminentnijih naučnika u svetu je ogroman uspeh. Dr Aleksandra Cvetanović, naučna saradnica i ko-autorka više od 100 naučnih publikacija kaže da joj je često izostajala podrška za rad, ali da su joj entuzijazam i upornost pomogli da se usmeri u pravom smeru i dodaje: „Kada danas pogledam na kompletan svoj rad, donekle sam i zahvalna svima koji su mi odmagali, jer su me time naterali da se oslanjam isključivo na sebe i svoje znanje. Mogu čak da kažem da su me takvim postupanjem naterali da budem ne samo bolja od njih, već bolja i od sebe same“.
Marina, Andrea i Aleksandra su žene koje su verovale u sebe. Često bez podrške, ponekad osporavane, ove žene su osluškujući svoje srce, napravile hrabre izbore verujući u sebe. Našoj zemlji, svima nama, su potrebne žene koje veruju u sebe. Ali je isto tako i njima potrebno da i mi verujemo u njih.
Pod svojim već dobro poznatim sloganom #verujusebe, Erste Banka je pokrenula kampanju, uz kreativnu podršku agencije McCann Beograd i na taj način podržala osnaživanje žena.
