Потребне су нам жене које верују у себе
Увек је било много теже ићи против увреженог мишљења, путем којим се ређе иде, борити се против ветрењача или што се једноставно каже „пливати узводно“. За то је неопходна велика самоувереност и вера у исправност својих одлука. Такве изборе треба подржати и промовисати.
Зато вам представљамо три жене које су верујући у себе изабрале „другачије“. Оне се разликују, оне су хероине нашег времена, једне од нас, али опет другачије. Померајући границе, ове, али и многе друге жене, омогућиле су нам да „даље и боље“ видимо.
Марина Гуњача је од малих ногу знала да ће се бавити коњима. Следила је свој сан и сада поседује шталу од 25 коња, џокеј клуб и школу јахања. Дресерка коња, тренерка јахања, успешна џокејкиња, Марина је добитница бројних награда на такмичењима. Страст према коњима отворила јој је врата филмова, где између осталог наступа и као ретка жена каскадерка. „Коњи граде самопоуздање и самопштовање код деце, али исто тако пружају мир и спокој. Многи се уплаше када се нађу у близини коња, и своју узнемиреност пренесу на животињу... Зато је велика одговорност радити са коњима на снимању“ каже Марина. Као да то што је једна од ретких дресерки коња и каскадерки није довољно да је разликује од других, Марина је и посвећана филантропкиња која помаже мигрантима.
Да ли знате шта је заједничко онима који се презивају енглески Smith, немачки Schmidth, шпански Herrero, француски Ferrand, пољски Kowalski, руски Кузнетсов...? Ако вам кажемо српску варијанту овог презимена, Ковач, онда ће вам бити јасније да су ова презимена настала из истоименог заната. Једно од најчешћих презимена данас је једно од најређих заната, а Андреа Лукачи Пап је званично једина ковачица у Србији, а вероватно и шире. Када оде у набавку материјала, трговци је сумњичаво гледају, изненађење буде још веће када схвате да се јако добро разуме у свој посао ковачице. „Јако битно је веровати у себе да би нешто успео у животу. Мој отац од кога сам научила ковачки занат често уме да каже да је свако ковач своје среће, само неко кује малим чекићем, а неко великим“ каже Андреа. Занимљиво је да је Андреина породица брине о одржавању једног од симбола Новог Сада, сата на Петроварадинској тврђави.
Бити добитница Данубиус награде за Најмлађу научницу у Србији је само по себи велики успех, али бити на листи сто најеминентнијих научника у свету је огроман успех. Др Александра Цветановић, научна сарадница и ко-ауторка више од 100 научних публикација каже да јој је често изостајала подршка за рад, али да су јој ентузијазам и упорност помогли да се усмери у правом смеру и додаје: „Када данас погледам на комплетан свој рад, донекле сам и захвална свима који су ми одмагали, јер су ме тиме натерали да се ослањам искључиво на себе и своје знање. Могу чак да кажем да су ме таквим поступањем натерали да будем не само боља од њих, већ боља и од себе саме“.
Марина, Андреа и Александра су жене које су веровале у себе. Често без подршке, понекад оспораване, ове жене су ослушкујући своје срце, направиле храбре изборе верујући у себе. Нашој земљи, свима нама, су потребне жене које верују у себе. Али је исто тако и њима потребно да и ми верујемо у њих.
Под својим већ добро познатим слоганом #verujusebe, Ерсте Банка је покренула кампању, уз креативну подршку агенције McCann Београд и на тај начин подржала оснаживање жена.