BANKROT DRŽAVE: Šta zapravo znači i da li je to njen KRAJ?
Opet je u žiži Grčka, i opet se pominje njen bankrot, pa mnogi postavljaju pitanje: da li to znači da ne mora da plati svoje dugove, i šta zapravo znači bankrot države?
Bankrot države je stanje kada ona nije više u stanju da plaća svoje obaveze, pre svega dugove.
Posledice su bolne za celo stanovništvo jer nakon bankrota sledi snažan pad životnog standarda zbog nezaposlenosti i inflacije, gubitak ušteđevine i slabljenje valute.
Država, naravno, ne bankrotira u klasičnom smislu reči, već jednostavno objavi platnu nesposobnost. To znači da su kreditne linije porušene, dakle, da država ne može dobiti kredite za servisiranje kamata i otplatu glavnice.
Država u bankrotu objavljuje da ne može više da isplaćuje penzije i plate javnom i državnom sektoru. Iskustva govore da tada javne usluge postaju mnogo lošije i da neminovno prete socijalni nemiri.
Rezultat okolnosti koje nose zajednički naziv "bankrot države" je ogroman rast nezaposlenosti i radikalno smanjenje kupovne moći.
Država, da bi sprečila bankrot, obično pribegne štampanju novca bez pokrića, sem u slučaju kada ima dugove vezane za deviznu klauzulu koje ne može da isplati, pa građani izgube deo kapitala koji je vezan za novac, deonice ili nekretnine.
Bankrot države znači i udar na štednju u bankama, a građani to unapred "osete" - između ostalog redovima ispred banaka.
Bankrot države ne znači automatski njenu likvidaciju. I posle bankrota država (obično) postoji - iako, na primer, još nije razrešena dilema da li je SFRJ propala zato što je bankrotirala, ili je bankrotirala zato što je propala.
Dug
Mnogi postavljaju pitanje šta se dešava sa dugom zemlje. Uglavnom, zemlja ne ignoriše dugove koje je napravila, već pravi dogovor. tj.plan refinansiranja dugova. Država sebi ne može da dozvoli da izgubi svaki trag kredibiliteta kod međunarodnih kreditora, već pokušava da nađe način da restruktuira dug, ali se neminovno desi i otpis dela duga.
No, do "zaplene" državne imovine od strane međunarodnih kreditora ne može doći, jer ne postoje pravni mehanizmi za takve odluke. Dakle, rešenja moraju biti politička, a ne pravna.
Država koja bankrotira sama promišlja šta da napravi sa svojom imovinom da lakše otplati dug, odnosno, hoće li imovinu prodati ili je zameniti za dug s bankama i slično.
Niko ne može državi oduzeti preduzeća ili banke koje poseduje, ali je poverenici, na primer MMF, mogu ‘stand-by’ aranžmanima prisiliti na prodaju kojom će dobiti novac za plaćanje dela duga.
