БАНКРОТ ДРЖАВЕ: Шта заправо значи и да ли је то њен КРАЈ?
Опет је у жижи Грчка, и опет се помиње њен банкрот, па многи постављају питање: да ли то значи да не мора да плати своје дугове, и шта заправо значи банкрот државе?
Банкрот државе је стање када она није више у стању да плаћа своје обавезе, пре свега дугове.
Последице су болне за цело становништво јер након банкрота следи снажан пад животног стандарда због незапослености и инфлације, губитак уштеђевине и слабљење валуте.
Држава, наравно, не банкротира у класичном смислу речи, већ једноставно објави платну неспособност. То значи да су кредитне линије порушене, дакле, да држава не може добити кредите за сервисирање камата и отплату главнице.
Држава у банкроту објављује да не може више да исплаћује пензије и плате јавном и државном сектору. Искуства говоре да тада јавне услуге постају много лошије и да неминовно прете социјални немири.
Резултат околности које носе заједнички назив "банкрот државе" је огроман раст незапослености и радикално смањење куповне моћи.
Држава, да би спречила банкрот, обично прибегне штампању новца без покрића, сем у случају када има дугове везане за девизну клаузулу које не може да исплати, па грађани изгубе део капитала који је везан за новац, деонице или некретнине.
Банкрот државе значи и удар на штедњу у банкама, а грађани то унапред "осете" - између осталог редовима испред банака.
Банкрот државе не значи аутоматски њену ликвидацију. И после банкрота држава (обично) постоји - иако, на пример, још није разрешена дилема да ли је СФРЈ пропала зато што је банкротирала, или је банкротирала зато што је пропала.
Дуг
Многи постављају питање шта се дешава са дугом земље. Углавном, земља не игнорише дугове које је направила, већ прави договор. тј.план рефинансирања дугова. Држава себи не може да дозволи да изгуби сваки траг кредибилитета код међународних кредитора, већ покушава да нађе начин да реструктуира дуг, али се неминовно деси и отпис дела дуга.
Но, до "заплене" државне имовине од стране међународних кредитора не може доћи, јер не постоје правни механизми за такве одлуке. Дакле, решења морају бити политичка, а не правна.
Држава која банкротира сама промишља шта да направи са својом имовином да лакше отплати дуг, односно, хоће ли имовину продати или је заменити за дуг с банкама и слично.
Нико не може држави одузети предузећа или банке које поседује, али је повереници, на пример ММФ, могу ‘stand-by’ аранжманима присилити на продају којом ће добити новац за плаћање дела дуга.
