CITATI Bekima Fehmijua koji je želeo da Srbima pokaže drugačije Albance

Bekim Fehmiju je bio srpsko-jugoslovenski glumac albanskog porekla, rođen na današnji dan (1. juna) 1936. godine.

Bio je glumačka zvezda bivše Jugoslavije i igrao je 41-om filmu snimljenom od 1953. do 1998. godine.

Fehmiju je bio prvi kosovski Albanac koji je glumio i u filmu i na pozorištu. Za njegove uloge se kaže da su promenile istoriju jugoslovenske kinematografije.

Glumac je 2010. pronađen mrtav u svom stanu u Beogradu. Iza sebe ostavio knjigu memoara "Blistavo i strašno", koja je odlično objasnila večiti jaz između Srba i Albanaca. Po mišljenju mnogih, baš ova knjiga je pomogla da se "čuju" obe strane.

Ovim štivom je Bekim želeo da Srbima pokaže Albance kakve ne poznaju, ne bi li svima bilo lakše.

Predstavljemo vam odlomke iz knjige.

- Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u 6.30 po podne, u Sarajevu, u Ulici Nova mahala br. 6 - glasi prva rečenica odeljka o 1936. godini kojom počinje priča Bekima Fehmiua.

- Tek kad sam prepoznao jednog vršnjaka koji često prolazi pored naše kuće, shvatio sam da su Srbi. Najstariji među njima obrati se mom vršnjaku i nešto mu reče. Ovaj, pak, sav namrgođen, odrečno zavrte glavom. Mladić njemu udari čvrgu i, kao slučajno, u okretu, opali mi šamar. Ja se okrenuh, kad, ono, stiže šamar iz drugog pravca. Udarci stižu sa svih strana. Po glavi, po licu, po leđima. Najstariji mladić načas zastade i nešto predloži. Odjednom se njih petorica baciše na mene. Uhvatiše me za ruke i noge i povukoše prema ivici puta. Opirem se svom snagom. Bacite to šiptarsko kopile u Bistricu – viknu neko iz gomile. Do tog trenutka nisam pustio ni glasa, ali sada, viseći nad ogromnim kamenjem i brzom rekom na visini od petnaest metara, prodrah se iz sve snage, i više od toga. Koprcam se nogama po vazduhu, tražeći oslonac. Sada ćemo da ti priredimo takvo kupanje da ti više nikad neće biti potrebno – rekoše mi mladići, držeći me za članke i zamahujući mojim telom nad ambisom. Osećam kako mi jeza kreće uz kičmu sve do temena. Mladići još nekoliko puta zaljuljaše moje telo nad Bistricom, izvukoše me i tresnuše o prašnjavi drum. Svaki od njih me još po jednom šutnuo nogom, ne birajući mesto, i odoše. Samo me moj vršnjak nije nijednom udario.

- Na početku pedesetih godina učenike su "razdvajali na nacionalnoj osnovi još od prvog razreda gimnazije. Srpski učenici su ulazili u zgradu na jedan ulaz, a Albanci na drugi. Mi smo imali učionice na prvom spratu, a Srbi na drugom. Kasnije su nas uvodili po razredima, na isti ulaz, ali uvek razdvojene. U toku velikih odmora u školskom dvorištu nije bilo druženja. Svako se držao svoga tora.

- Baka Hili mi je davno rekla: "Nemoj slučajno da pljuneš u potok, jer će ti ostati kriva usta!"

- Ja Bekim (blagoslov) poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu. Mene svi vole i uvek se raduju kad me vide; daju mi novac da kupim sladoled ili salep (slatki napitak), na primer advokat sa Papaz-čaršije ili moj ujak Mazlum.