BEŠTIĆ: Umetnici su degradirani, umoran sam od skidanja u predstavama

Najnoviji komad španskog dramskog pisca, filmskog reditelja i pesnika Fernanda Arabala progovara o misteriji između dva najveća slikara 20. veka: Salvadora Dalija i Pabla Pikasa. Premijera je u sredu uveče, 10. decembra, u 20 časova, na sceni Bitef teatra. U režiji Dimitrija Udovičkog, Dalija tumači poznata glumica Dobrila Stojnić, a samog Arabala Ferid Karajica.

Predstava "Dali – Pikaso" priča o umetnicima u vreme građanskog rata. Dali i Pikaso su izbegli od španskog građanskog rata u Francusku i nalaze se u prihvatnom centru za ljude bez papira koji su ostali bez zemlje, domovine, u kojem su umetnici degradirani i poniženi...

Slobodan Beštić je za Politiku pričao o ovoj predstavi, ali i o glumi.

- Arabal je nadrealistički pisac. Likove prikazuje jakim poetskim, ekspresivnim slikama. Ovaj tekst je komplikovana i slojevita struktura koja progovara o Daliju i Pikasu, kao dva velika slikara koji su puni sebe, svojih egoizama i koji se prepiru ko je bolji slikar. Arabal, budući da je bio njihov lični prijatelj, iskoristio je svoju situaciju kao inspiraciju da prikaže dva slikara iz svog ugla. Ovde nije reč o istorijskim faktima, to je Arabalova projekcija. Možda malo i pakosna priča o tome kakvi su ljudi bili Dali i Pikaso.

Beštić je izjavio i da Arabal tu iznosi podatak da Pikaso nije svoju čuvenu "Gerniku" naslikao sa temom i idejom da to bude ratna slika, već da je to naručena slika za elektrodistribuciju, ali da nije otkupljena.

- U isto vreme Pikaso dobija ponudu od španske vlade da za četiri dana naslika veliku sliku sa temom revolucije. Onda Dora Mar i Dali nagovaraju Pikasa da promeni namenu slike i nazove je "Gernika".

Beogradski umetnici su iz Arabalovog materijala izvukli svoju ličnu priču koja je vezana za građanski rat, za položaj umetnika u društvu koje umetnost odbacuje.

- Sa jedne strane imamo našu priču iz perioda ratova devedesetih godina prošlog veka koja ima dodirnih tačaka sa španskim građanskim ratom, ali postoji i nešto drugo, aktuelnije, što sam doživeo i u Nemačkoj, a to je degradacija umetnosti u neoliberalnom sistemu. Princip u kojem će umetnost biti na prvom mestu, a zarađivanje novca na drugom, uništen je. U tom smislu mi jesmo degradirani.

Slobodan Beštić se seća predstave "Buđenje proleća" kojom je zakoračio u svet pozorišta i glume, ali dodaje i da želi da "pobegne" od "fizičkog teatra Grotovskog".

- Kada sam došao u Narodno pozorište u Beogradu posebno sam se trudio da repertoar prilagodim dramskoj priči. Ulazim u godine kada ne mogu da radim ono što sam radio ranije, kad sam istraživao šta znači biti glumac i koristiti svoje telo. Čini mi se da sam sazreo kao glumac i da su se u meni spojila i unutrašnja zrelost i telesna glumačka ekspresivnost, tako da imam potrebu da zagrizem veliko parče i to sada tražim u glumi. Malo sam se zamorio od predstava u kojima se skidam i plešem – rekao je Beštić koji je zaludeo dame kada je pre nekoliko meseci uslikan na kiši bez majice. Tada je napravljena i grupa na društvenoj mreži Facebook - "Slobodane Beštiću, baci majicu zauvek!".