Bora Kostić, čovek koji je najviše zaslužio zvanje Zvezdine zvezde, a nikad ga nije dobio (VIDEO)

Borivoje Bora Kostić  je bio srpski fudbaler rođen 14. juna 1930. godine u predgrađu Beograda, Obrenovcu. Taj kraj je poznat po dve stvari: termoelektrani "Nikola Tesla" i fudbalskim asovima koji su tu rođeni i stasali. Njegov brat blizanac Voja je važio za najvećeg talenta u jugoslovenskom fudbalu, kada je kao šesnaestogodišnjak nastupao za obrenovački Radnički. Bora je tek bio zamena koja je po potrebi ulazila u igru.

I tako je jednog dana Partizan u svom najjačem sastavu gostovao Radničkom, povodom proslave oslobođenja Obrenovca. Kako je centarhalf domaće ekipe bio povređen, Bora je umesto njega morao da započne utakmicu. Bila je to sezona 1946/47, a ekipu crno-belih su predvodili Bobek, Valok i Čajkovski... Radnički je slavio 3:2, a mladi Kostić je postigao tri gola! To je bilo i više nego dovoljno da skrene pažnju na sebe, a vrlo brzo su ga u svojim redovima hteli gotovo svi veći jugoslovenski klubovi, među prvima Partizan. Ipak, ovaj vrsni golgeter je jednom prilikom objasnio zašto nikad nije prešao u klub iz Humske.

- Sa bratom sam došao na jedan derbi između Zvezde i Partizana. Posmatrao sam igrače pri izlasku na stadion. Tamo sam uvek bio. I onaj smešak Rajka Mitića, njegova staloženost tokom igre, njegovo ponašanje i odnos prema protivniku, toliko su me fascinirali, da sam rekao bratu: "Ako budemo postigli nešto u fudbalu, voleo bih da to bude u Crvenoj zvezdi!"

Ipak, kada je došao u Zvezdu, čekao je pune dve godine da postane standardni prvotimac, jer u tom trenutku u klubu su bile fudbalske veličine poput Mrkušića, Stankovića, Kašanina, Palfija, Đurđevića, Đajića, Ognjanova, Mitića, Tomaševića, Takača i Milisavljević... 

Znao je da mora vredno da trenira i da strpljivo čeka svoju šansu. 

- Možete  zamisliti jednog golobradog dečaka, koji je došao iz jednog provincijskog kluba, gde je bila samo jedna lopta i gde se treniralo samo jednom nedeljno, kako se osećao u jednom takvom fudbalskom gigantu. Treba da igrate sa svim tim igračima, velemajstorima. U to vreme, sve su to bili evropski igrači. To je bio veliki izazov za mene. U početku sam odigrao nekoliko utakmice. 1951. godine smo osvojili prvenstvo. Igrao sam na pet, šest utakmica, gde sam direktno rešio protiv Spartaka, Vardara, onda Borca u Zagrebu, kada je u njemu igrao Zebec i još neke utakmice. Međutim, shvatio sam da je još rano za mene, da moram da odslužim vojni rok. Proveo sam dve godine u vojsci. Kada sam se vratio, trebalo mije još godinu dana da postanem standardni prvotimac. Ja nisam prošao fudbalsku školu. Mi samo na treningu Radničkog trčali prvo tri kruga oko igrališta, a zatim igrali na dva gola. A igrati u jednom tako velikom klubu, trebalo je naučiti i doučiti, što nije sramota. Prionuo sam na posao, postao prvotimac. Odigrao 590 utakmica, a da nijednom nisam izostao. 

Bio je član generacije koja je igrala  protiv slavnog Mančester junajteda, čiji se avion vraćajući se iz Beograda srušio i većina članova tima je poginula...

- Mogu vam reći da je to bilo tužno poglavlje moje karijere, taj period. Bez razlike što se nastavilo prvenstvo i što je život tekao dalje. Na nama je to ostavilo traga, jer to su bili veliki fudbalski džentlmeni. Igrali smo najpre u Mančesteru, pa zatim u Beogradu. To je bio jedan visok nivo, ne samo igranja fudbala, već i druženja. Banketi, ručkovi i tako dalje. I danas kad se setim svega toga, sav se naježim. Prosto ne mogu da verujem da su tako divni momci zauvek otišli, da su izginuli...- rekao je u jednom intervju.

Bora je bio vrsni golgeter, na 580 zvaničnih utakmica za crveno-bele je postigao 537 golova i tako postao najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde, a treći strelac u istoriji jugoslovenskog fudbala iza Slobodana Santrača i Dušana Bajevića. Ipak, najviše je ostao prepoznatljiv po snažnoj levici, pomoću koje je znao da postiže golove sa  30-40 metara, a neretko i da pocepa protivničke mreže. Ipak, jedan gol se posebno izdvojio, to je onaj kada je ponizio tada najboljeg golmana sveta Lava Jašina.

- Ako se ceni moja karijera samo po onom golu koji sam dao Jašinu, ja bih bio veoma nezadovoljan. Mogao bih da Vam navedem 30-tak golova, koji su bili mnogo bolji od tog gola. Ali smatram da je to tako zato što je Jašin stajao na golu. Kada sam davao golove, bilo mi je svejedno kako se zove golman. Ako je dobar gol, ako ga publika dobro primi, onda je to uživanje i za mene. Inače, kad već insistirate na tom golu, bilo je ovako : namestio sam loptu i hteo da dodam nekome. Medjutim, vidim da svi stoje i gledaju jer znaju kad se odmaknem samo korak od lopte, ne tri,pet, znaju da cu šutirati, da neću loptu dodati. Ja sam šutirao. Jašin , u to vreme najbolji golman na svetu nije očekivao da ću sa tolike razdaljine pucati na gol. Iznenadio sam ga i dao mu gol - rekao je Bora.

Posle Crvene zvezde karijeru je nastavio u italijanskom Lanerosiju, ali zahvaljujući povredama nije ostavio veći trag.

– Mogu Vam reći da mi je najžalije što sam u Italiji tako prošao. Želja mi je bila da pored jednog Sivorija, Suareza, Altafinija, Macole i ostalih svetskih asova stanem ravnopravno, rame uz rame. Medjutim, na prvoj utakmici sam dao gol, igrao izvanredno, i dobio ocenu 10. Na drugoj strani u Torinu, slomio mi je čovek nogu, ni kriv ni dužan. Nije hteo, ušao je u mene slucajno. Pukla mi je noga i ja sam se vratio. Mogao sam da produžim , ali rekli su mi da neću možda igrati više. Ja sam došao na naše more, izlečio nogu i nastavio da igram u Zvezdi do 1966. godine, kada sam i završio fudbalsku karijeru aktivnog igrača.

Mnogi tvrde da zahvaljujući tadašnjem političkom režimu u Jugoslaviji nikada nije stekao popularnost koju je svojim fudbalskim umećem zaslužio, jer je poticao iz porodice koja je bila na suprotnoj strani partizana. Ipak niko ne može da ospori činjenicu da je fudbaler koji je ostavio najveći trag u istoriji Crvene zvezde.

10. januara 2011. godine se preselio u večnost.