Бора Костић, човек који је највише заслужио звање Звездине звезде, а никад га није добио (ВИДЕО)

Боривоје Бора Костић  је био српски фудбалер рођен 14. јуна 1930. године у предграђу Београда, Обреновцу. Тај крај је познат по две ствари: термоелектрани "Никола Тесла" и фудбалским асовима који су ту рођени и стасали. Његов брат близанац Воја је важио за највећег талента у југословенском фудбалу, када је као шеснаестогодишњак наступао за обреновачки Раднички. Бора је тек био замена која је по потреби улазила у игру.

И тако је једног дана Партизан у свом најјачем саставу гостовао Радничком, поводом прославе ослобођења Обреновца. Како је центархалф домаће екипе био повређен, Бора је уместо њега морао да започне утакмицу. Била је то сезона 1946/47, а екипу црно-белих су предводили Бобек, Валок и Чајковски... Раднички је славио 3:2, а млади Костић је постигао три гола! То је било и више него довољно да скрене пажњу на себе, а врло брзо су га у својим редовима хтели готово сви већи југословенски клубови, међу првима Партизан. Ипак, овај врсни голгетер је једном приликом објаснио зашто никад није прешао у клуб из Хумске.

- Са братом сам дошао на један дерби између Звезде и Партизана. Посматрао сам играче при изласку на стадион. Тамо сам увек био. И онај смешак Рајка Митића, његова сталоженост током игре, његово понашање и однос према противнику, толико су ме фасцинирали, да сам рекао брату: "Ако будемо постигли нешто у фудбалу, волео бих да то буде у Црвеној звезди!"

Ипак, када је дошао у Звезду, чекао је пуне две године да постане стандардни првотимац, јер у том тренутку у клубу су биле фудбалске величине попут Мркушића, Станковића, Кашанина, Палфија, Ђурђевића, Ђајића, Огњанова, Митића, Томашевића, Такача и Милисављевић... 

Знао је да мора вредно да тренира и да стрпљиво чека своју шансу. 

- Можете  замислити једног голобрадог дечака, који је дошао из једног провинцијског клуба, где је била само једна лопта и где се тренирало само једном недељно, како се осећао у једном таквом фудбалском гиганту. Треба да играте са свим тим играчима, велемајсторима. У то време, све су то били европски играчи. То је био велики изазов за мене. У почетку сам одиграо неколико утакмице. 1951. године смо освојили првенство. Играо сам на пет, шест утакмица, где сам директно решио против Спартака, Вардара, онда Борца у Загребу, када је у њему играо Зебец и још неке утакмице. Међутим, схватио сам да је још рано за мене, да морам да одслужим војни рок. Провео сам две године у војсци. Када сам се вратио, требало мије још годину дана да постанем стандардни првотимац. Ја нисам прошао фудбалску школу. Ми само на тренингу Радничког трчали прво три круга око игралишта, а затим играли на два гола. А играти у једном тако великом клубу, требало је научити и доучити, што није срамота. Прионуо сам на посао, постао првотимац. Одиграо 590 утакмица, а да ниједном нисам изостао. 

Био је члан генерације која је играла  против славног Манчестер јунајтеда, чији се авион враћајући се из Београда срушио и већина чланова тима је погинула...

- Могу вам рећи да је то било тужно поглавље моје каријере, тај период. Без разлике што се наставило првенство и што је живот текао даље. На нама је то оставило трага, јер то су били велики фудбалски џентлмени. Играли смо најпре у Манчестеру, па затим у Београду. То је био један висок ниво, не само играња фудбала, већ и дружења. Банкети, ручкови и тако даље. И данас кад се сетим свега тога, сав се најежим. Просто не могу да верујем да су тако дивни момци заувек отишли, да су изгинули...- рекао је у једном интервју.

Бора је био врсни голгетер, на 580 званичних утакмица за црвено-беле је постигао 537 голова и тако постао најбољи стрелац у историји Црвене звезде, а трећи стрелац у историји југословенског фудбала иза Слободана Сантрача и Душана Бајевића. Ипак, највише је остао препознатљив по снажној левици, помоћу које је знао да постиже голове са  30-40 метара, а неретко и да поцепа противничке мреже. Ипак, један гол се посебно издвојио, то је онај када је понизио тада најбољег голмана света Лава Јашина.

- Ако се цени моја каријера само по оном голу који сам дао Јашину, ја бих био веома незадовољан. Могао бих да Вам наведем 30-так голова, који су били много бољи од тог гола. Али сматрам да је то тако зато што је Јашин стајао на голу. Када сам давао голове, било ми је свеједно како се зове голман. Ако је добар гол, ако га публика добро прими, онда је то уживање и за мене. Иначе, кад већ инсистирате на том голу, било је овако : наместио сам лопту и хтео да додам некоме. Међутим, видим да сви стоје и гледају јер знају кад се одмакнем само корак од лопте, не три,пет, знају да цу шутирати, да нећу лопту додати. Ја сам шутирао. Јашин , у то време најбољи голман на свету није очекивао да ћу са толике раздаљине пуцати на гол. Изненадио сам га и дао му гол - рекао је Бора.

После Црвене звезде каријеру је наставио у италијанском Ланеросију, али захваљујући повредама није оставио већи траг.

– Могу Вам рећи да ми је најжалије што сам у Италији тако прошао. Жеља ми је била да поред једног Сиворија, Суареза, Алтафинија, Мацоле и осталих светских асова станем равноправно, раме уз раме. Међутим, на првој утакмици сам дао гол, играо изванредно, и добио оцену 10. На другој страни у Торину, сломио ми је човек ногу, ни крив ни дужан. Није хтео, ушао је у мене слуцајно. Пукла ми је нога и ја сам се вратио. Могао сам да продужим , али рекли су ми да нећу можда играти више. Ја сам дошао на наше море, излечио ногу и наставио да играм у Звезди до 1966. године, када сам и завршио фудбалску каријеру активног играча.

Многи тврде да захваљујући тадашњем политичком режиму у Југославији никада није стекао популарност коју је својим фудбалским умећем заслужио, јер је потицао из породице која је била на супротној страни партизана. Ипак нико не може да оспори чињеницу да је фудбалер који је оставио највећи траг у историји Црвене звезде.

10. јануара 2011. године се преселио у вечност.