GDE SMO BILI, A GDE IDEMO? "Srpski brod" među svetskim silama

Međutim, u poslednjih par godina izgleda da je "srpski brod" pronašao svoj put, jer se glas Srbije ponovo čuje, a njen stav poštuje u ključnim pitanjima, kako za Evropu, tako i za svet.

Spoljnopolitička orijentacija, prioriteti i otvorena pitanja bila su u prethodnih dvadeset godina ključni faktor za promenu vladajućih elita, odnosno za opredeljivanje građana za određenu političku opciju na izborima.

Međutim, danas, poslednje u nizu političke vlasti bez straha ulaze u koštac sa gorućim pitanjima kako od nacionalne tako i svetske važnosti, bez obzira da li je to popularno na domaćoj političkoj sceni ili ne - briselski dijalog, komemoracija u Srebrenici i odnosi sa Rusijom, samo su jedni od primera nove jasnoće u srpskoj spoljnoj politici u poslednje četiri godine.

To su potezi koji šalju jasan signal međunarodnim faktorima da je Srbija ozbiljna država koja svim otvorenim pitanjima pristupa jasno i metodično, bez trunke straha i sa čvrstim stavom da mora doći do kompromisa, ponekad i bolnih, ali i još jasnijeg stava da nacionalni interesi Srbije neće biti žrtvovani ni zbog čega.

Nasleđeni problemi srpske spoljne politike

Problemi srpske spoljne politike, koji se jasno mogu ispratiti od samostalnosti 2006. pa do 2012. godine, možemo posmatrati kroz tri glavna nedostataka: dugoročne spoljnopolitičke strategije, funkcionisanja sistema donošenja spoljnopolitičkih odluka i kontrole tog procesa, i konačno procesa usaglašavanja sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije (ZSBP).

PROGNOZE ZA SRBIJU: Veća zaposlenost i rast BDP-a u 2016. godini

Proces donošenja spoljnopolitičkih odluka je bio jedan od najmanje transparentnih procesa u Republici Srbiji. Nikako nije postojala "nit" koja povezuje spoljnopolitičke prioritete i kreiranje spoljne politike države Srbije sa njenim građanima, što je prilično neobično imajući u vidu da su spoljnopolitički razlozi bili jedni od ključnih za pad i uspostavljanje skoro svih vlada Republike Srbije od 1990. godine.

Pored toga, prethodna vladajuća većina nije poštovala zakonodavni okvir za definisanje i donošenje spoljnopolitičkih odluka, pošto nijedna od državnih institucija nije dosledno sprovodila celovitu spoljnu politiku.

I na kraju, usaglašavanje sa ZSBP Evropske unije i sam proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji nije bio vrednosno reflektovan u spoljnopolitičkim odlukama koje su donošene u tom periodu, što je bilo pogubno na putu evropskih integracija.

Nedoslednost

Najveći problem tadašnje vladajuće većine u spoljnopolitičkom delovanju bila je nedoslednost, kako u međunarodnim obavezama tako i u sopstvenim odlukama. A to je, nažalost, često vodilo ka žrtvovanju nacionalnih interesa pod politikom uslovljavanja. Otvorena politika "štapa i šangarepe" pojedinih svetskih država i organizacija, odnosno uslovljavanja ustupaka srpske strane nekakvim "napretkom", do kojeg je retko ili nikad dolazilo, donela je više štete nego koristi.

Najbolji primer za to je Savetodavno mišljenje UN o jednostrano proglašenoj nezavisnosti Kosova i Metohije. Podršku Rusije i Kine, dva važna saveznike pred UN, Srbije je prvo prihvatila, da bi na kraju podlegla pritiscima pojedinih članica EU i SAD-a, što je dovelo do odbacivanja ruske strane a potom i čuvenog dvosmislenog "pitanja" koje je upravo postavljeno na način da ova jedinstvena prilika srpske strane u odbrani Kosova propadne.

Iako se i današnja spoljna politika takođe nalazi pod jakim pritiscima (Istok-Zapad, EU-Rusija) srpski nacionalni interes uvek je bio najvažniji i nikada žrtvovan. Zato Srbija danas jasno kaže sferama moći i u Briselu, i u Moskvi i u Vašingtonu da je Srbija vojno neutralna zemlja kojoj je najvažniji spoljnopolitički cilj članstvo u EU, koja neće žrtvovati istorijske i prijateljske odnose sa Rusijom zbog trenutnih politika konfrontacije među silama i koja neće žrtvovati svoj najvažniji nacionalni interes, Kosovo i Metohiju, zbog nekakve tamo "šangarepe".

Ako se "po jutru dan poznaje..."

Spoljna politika Srbije danas je utemeljena na realnim interesima i ostvarivim ciljevima koji proizlaze iz geopolitičke situacije i ekonomskih interesa. Srbija u spoljnoj politici gradi kulturu dijaloga i balansa umesto konfrontacije, težeći da se proširi nivo "poverenja" među državama partnerima i državama sa kojima Beograd tradicionalno nije u dobrim odnosima. Samo tako se danas može praviti osnova za ostvarivanje realnih spoljnopolitičkih prioriteta zemlje.

Upravo zato je Srbije postigla više u poslednjih nekoliko godina nego za prvih deset od demokratskih promena 2000. Uspešno predsedavanje OEBS-om u jeku ukrajinske krize, istorijsko obnavljanje veza sa Albanijom, jačanja veza umesto konfrontacije sa zemljama bivše Jugoslavije (BiH), jedinstvena i humana politika prema migrantima usred najveće izbegličke krize od Drugog svetskog rata, omogućili su da Srbija konačno otvori prva poglavlja u procesu pristupanja EU.

OGROMNOM VEĆINOM: Spoljnopolitički odbor EP usvojio Rezoluciju o Srbiji

Jedinstvena pozicija Beograda u briselskom dijalogu, koji ispunjava dogovoreno, preusmerila je za promenu "razočaranost Brisela i međunarodne zajednice" u dvorište albanskih separatista. Isti će, zbog neodustajanja srpske vlade u borbi da se novootkriveni dokazi o zločinima OVK i švercu organa ne zataškaju, konačno morati da odgovaraju i pred Specijalnim sudom za zločine protiv srpskih civila.   

Dugoj listi spoljnopolitičkih pobeda Srbije mogu se dodati i borba pred UN da se ne usvoji pogubna rezolucija zlonamernih država kojom bi se Srbi proglasili genocidnim narodom, kao i sprečavanje tzv. Kosova da dobije članstvo u organizaciji UNESCO. Ove pobede ne bile moguće bez principijelne politike Srbije prema uticajnim članicama Saveta bezbednosti.  

Ako se "po jutru dan poznaje", onda je jasno da je spoljna politika Srbija u dobrim rukama i na putu da povrati svoje zaslužno mesto kao jednog od centara svetske diplomatije, koji je dugo uživala stara Jugoslavija. Iako su se političke i ekonomske prilike u svetu radikalno promenile u poslednjih 20 godina, Srbija je uspela da prilagodi svoje unutrašnjopolitičke i spoljnopolitičke prioritete novoj situaciji u međunarodnim odnosima, koju pre svega karaktarišu multipolarnost, stvaranje novih centara moći i trans-nacionalni problemi koji zahtevaju saradnju među državama, a ne rivalitet.