ГДЕ СМО БИЛИ, А ГДЕ ИДЕМО? "Српски брод" међу светским силама

Међутим, у последњих пар година изгледа да је "српски брод" пронашао свој пут, јер се глас Србије поново чује, а њен став поштује у кључним питањима, како за Европу, тако и за свет.

Спољнополитичка оријентација, приоритети и отворена питања била су у претходних двадесет година кључни фактор за промену владајућих елита, односно за опредељивање грађана за одређену политичку опцију на изборима.

Међутим, данас, последње у низу политичке власти без страха улазе у коштац са горућим питањима како од националне тако и светске важности, без обзира да ли је то популарно на домаћој политичкој сцени или не - бриселски дијалог, комеморација у Сребреници и односи са Русијом, само су једни од примера нове јасноће у српској спољној политици у последње четири године.

То су потези који шаљу јасан сигнал међународним факторима да је Србија озбиљна држава која свим отвореним питањима приступа јасно и методично, без трунке страха и са чврстим ставом да мора доћи до компромиса, понекад и болних, али и још јаснијег става да национални интереси Србије неће бити жртвовани ни због чега.

Наслеђени проблеми српске спољне политике

Проблеми српске спољне политике, који се јасно могу испратити од самосталности 2006. па до 2012. године, можемо посматрати кроз три главна недостатака: дугорочне спољнополитичке стратегије, функционисања система доношења спољнополитичких одлука и контроле тог процеса, и коначно процеса усаглашавања са Заједничком спољном и безбедносном политиком Европске уније (ЗСБП).

ПРОГНОЗЕ ЗА СРБИЈУ: Већа запосленост и раст БДП-а у 2016. години

Процес доношења спољнополитичких одлука је био један од најмање транспарентних процеса у Републици Србији. Никако није постојала "нит" која повезује спољнополитичке приоритете и креирање спољне политике државе Србије са њеним грађанима, што је прилично необично имајући у виду да су спољнополитички разлози били једни од кључних за пад и успостављање скоро свих влада Републике Србије од 1990. године.

Поред тога, претходна владајућа већина није поштовала законодавни оквир за дефинисање и доношење спољнополитичких одлука, пошто ниједна од државних институција није доследно спроводила целовиту спољну политику.

И на крају, усаглашавање са ЗСБП Европске уније и сам процес приступања Србије Европској унији није био вредносно рефлектован у спољнополитичким одлукама које су доношене у том периоду, што је било погубно на путу европских интеграција.

Недоследност

Највећи проблем тадашње владајуће већине у спољнополитичком деловању била је недоследност, како у међународним обавезама тако и у сопственим одлукама. А то је, нажалост, често водило ка жртвовању националних интереса под политиком условљавања. Отворена политика "штапа и шангарепе" појединих светских држава и организација, односно условљавања уступака српске стране некаквим "напретком", до којег је ретко или никад долазило, донела је више штете него користи.

Најбољи пример за то је Саветодавно мишљење УН о једнострано проглашеној независности Косова и Метохије. Подршку Русије и Кине, два важна савезнике пред УН, Србије је прво прихватила, да би на крају подлегла притисцима појединих чланица ЕУ и САД-а, што је довело до одбацивања руске стране а потом и чувеног двосмисленог "питања" које је управо постављено на начин да ова јединствена прилика српске стране у одбрани Косова пропадне.

Иако се и данашња спољна политика такође налази под јаким притисцима (Исток-Запад, ЕУ-Русија) српски национални интерес увек је био најважнији и никада жртвован. Зато Србија данас јасно каже сферама моћи и у Бриселу, и у Москви и у Вашингтону да је Србија војно неутрална земља којој је најважнији спољнополитички циљ чланство у ЕУ, која неће жртвовати историјске и пријатељске односе са Русијом због тренутних политика конфронтације међу силама и која неће жртвовати свој најважнији национални интерес, Косово и Метохију, због некакве тамо "шангарепе".

Ако се "по јутру дан познаје..."

Спољна политика Србије данас је утемељена на реалним интересима и остваривим циљевима који произлазе из геополитичке ситуације и економских интереса. Србија у спољној политици гради културу дијалога и баланса уместо конфронтације, тежећи да се прошири ниво "поверења" међу државама партнерима и државама са којима Београд традиционално није у добрим односима. Само тако се данас може правити основа за остваривање реалних спољнополитичких приоритета земље.

Управо зато је Србије постигла више у последњих неколико година него за првих десет од демократских промена 2000. Успешно председавање ОЕБС-ом у јеку украјинске кризе, историјско обнављање веза са Албанијом, јачања веза уместо конфронтације са земљама бивше Југославије (БиХ), јединствена и хумана политика према мигрантима усред највеће избегличке кризе од Другог светског рата, омогућили су да Србија коначно отвори прва поглавља у процесу приступања ЕУ.

ОГРОМНОМ ВЕЋИНОМ: Спољнополитички одбор ЕП усвојио Резолуцију о Србији

Јединствена позиција Београда у бриселском дијалогу, који испуњава договорено, преусмерила је за промену "разочараност Брисела и међународне заједнице" у двориште албанских сепаратиста. Исти ће, због неодустајања српске владе у борби да се новооткривени докази о злочинима ОВК и шверцу органа не заташкају, коначно морати да одговарају и пред Специјалним судом за злочине против српских цивила.   

Дугој листи спољнополитичких победа Србије могу се додати и борба пред УН да се не усвоји погубна резолуција злонамерних држава којом би се Срби прогласили геноцидним народом, као и спречавање тзв. Косова да добије чланство у организацији УНЕСЦО. Ове победе не биле могуће без принципијелне политике Србије према утицајним чланицама Савета безбедности.  

Ако се "по јутру дан познаје", онда је јасно да је спољна политика Србија у добрим рукама и на путу да поврати своје заслужно место као једног од центара светске дипломатије, који је дуго уживала стара Југославија. Иако су се политичке и економске прилике у свету радикално промениле у последњих 20 година, Србија је успела да прилагоди своје унутрашњополитичке и спољнополитичке приоритете новој ситуацији у међународним односима, коју пре свега карактаришу мултиполарност, стварање нових центара моћи и транс-национални проблеми који захтевају сарадњу међу државама, а не ривалитет.