GSP LJUBAV: Građanska neposlušnost na liniji 18

- Hoće l' bit' rata? – pita me čiča u plavom radničkom odelu koje bazdi na alkohol.

Sedi pored mene dok se klatimo poput crkvenih zvona u 18-ici, idući put zaborava, jureći 30.

- Kog rata? – pitam.

Gledam ga, podozrivo. Nikada nisam voleo pijane ljude, ludi su i nepredvidivi. On škilji u mene, lukavo, kao čovek koji zna nešto što ja ne znam.

- I ja sam nekada bio mlad – kaže, naposletku – kad si mlad, nemaš pojma ni o čemu.

Brk mu se smeši, a ja ne znam šta da mislim. Rano je jutro, muka mi je od svega. Od komšija koji prete zbog moje glasne muzike, od računa za Infostan koje nemam odakle da platim, od gužve u busu i od života, generalno.

- Nauči me – izazivam.

- Eh – priseća se čiča – kad sam JA bio mlad, 'teo sam i pticu u letu. Klincima danas nedostaju mu*a, pazi šta ti kažem.

- Guzi li se išta? – pitam, podrugljivo.

Čiča ne stiže da odgovori, a vrata metalne kutije se otvaraju sikteći kao zmija kojoj je neko zgazio na rep. Ljudi se okreću, pokriviše vratove. Strah u vazduhu je izvestan. Atmosfera se menja, postaje zla i napeta. U žutu pticu ulazi Gestapo. Putnici se pipkaju po džepovima. Neki zauzimaju defanzivan gard. Neki vade plastične kartice, prislanjaju ih uz aparate.

- Poštovani putnici, overite Vaše karte – kao po nekoj neznanoj komandi izgovara ženski, robotski glas.

Ovo je Matriks. Ne onaj koji smo gledali na filmu, već naš Matriks, matrica koji je naš život. Nema bekstva. Nema rasprave. Gestapo je neumoljiv. Ja nemam kartu. Nikada je nisam ni imao. Osećam se kao tek probuđen iz vekovnog sna. Osećam se... krivim, prokletim, bednim i unapred pobeđenim. Ja sam izgubljena generacija. Ja sam ono što nije u redu sa ovim svetom. Možda sam mrtav. Možda sam umro. Ne znam. Ne znam...

Čizma Gestapa gazi stepenike i ulazi u kutiju. Ceo život sam po nekim kutijama. Moj stan, kancelarija u kojoj radim, lift kojim se vozim, ovaj autobus – sve kutija za kutijom, i kada umrem, staviće me u kutiju i položiti u gladnu zemlju da me nikada više ne vide.

Proveravaju karte. Hipnotisana gomila sluša. Pokazuje plastiku, zvučna kutija nas još jednom podseća na preko potrebnu overu, pod bruji poda mnom i osećaj je loš. Oni su blizu. Asimilacija je neumitna.

Tada vidim nju. Oficirku kontrolne službe, u zategnutoj uniformi, upola je manja od mene ali njena moć ne može biti osporena. Gleda me. Zna. Njena... njena kosa je ugljena kao gavran, njene oči prodorne, mašina za pojasom i čizme sa štiklom odišu strogošću i ustrojstvom. A opet, u njoj ima nečeg drugačijeg. Robot sistema, zupčanik u mašineriji, nosa oštrog kao britva žileta, ona me gleda i ZNA.

- Kartu – kaže.

- Nemam – odgovaram, a stomak mi se okreće jer znam šta sledi.

- Kako, nemate – glumi iznenađenje. Ipak, njene oči su bistre, iako misli da je ispranog mozga, glupa i neadekvatna, ja u njoj vidim toliko toga! Bože, kako je lepa... Nisam nikada ni pomislio da bi mogla da izabere da radi to što radi.

Tišina. Radoznale uši slušaju nastavak dobro poznate priče. Ona će sada reći... A on će odgovoriti... Postoji samo jedan svršetak ove igre, možda dva. Mogu pognuti glavu, okajati svoje grehe, izaći na hladnoću izopšten od društva i priznati da me je život navikao da gubim. Ili, mogu dati svoje podatke, možda pedeseti put po redu, i još jednom proći kroz želudac sistema – da se odatle nikada ne vratim.

Dugujem državi milione. Nikada ih neću dati natrag. Nemam, ne mogu, ne želim, kako vam drago. Ali, u ovom trenutku, ja vidim kako njeno oko sija i sada ja ZNAM. Sekunde prolaze, čine se kao decenije. Sa dna nema kuda nego gore, i u mome zamagljenom umu rađa se misao. Ona je ta. Neprijatelj i spasenje. Sve ono na šta su me upozoravali. Otrov i lek, greh i čednost, moja kazna i moja nagrada.

Ustajem. Velika je teskoba u ovoj kutiji, skoro da nemam vazduha. Žuta svetlost bije ka mojim veđama. Umoran sam i nemam opcije.

Prislanjam svoje usne na njene, tako su tople i meke – iznenađenje na njenom licu se javlja i eruptira kao vulkan. Ljubim je, i nakon par sekundi – potpuno  neverovatno – ona uzvraća. Teško dišem i srce mi udara, želi da me napusti. Ja cepam njenu odeću i grizem taj beli vrat koji miriše na sam Raj, iz grla joj se otima uzdah i ona drhti kao vrbova mladica na oluji. Obuhvata me nogama. Sati i sati kondicioniranja, treninga i strogoće popuštaju pred navalom čiste, neiskvarene strasti. Osećam njene nokte na leđima. Uzimam je tu, pred svima i na očigled zapanjene mase. Nema misli. Nema ni jedne misli, samo sirova emocija dok stenje i prolazi prstima kroz moju kosu koja je sve ređa i ređa kako dani prolaze.

Ona se hvata rukama za šipku, oslobođena inhibicija, i mi postajemo jedno. Dođavola sa šefovima, pravilom službe, kompleksima i ograničenjima, ona je moja i ja sam njen. Prodirem u nju neobuzdano, željno, kao spartansko koplje u persijski štit, razbijam njene odbrane i volim je, tu i tada, kao nikada nikoga ranije.

Do sada tiha, masa počinje da se komeša, da navija. Ja sam Gavrilo Princip za ovaj milenijum. Ja sam pionir Novog poretka. Ona je moja muza, moja osloboditeljka. Zajedno, mi ćemo kreirati novu realnost.

Nos mi je prepun njenog parfema. Ritam postaje sve brži. Oči putnika – namernika sve šire i šire. Dodir njene kože je mek kao bazen tople vode, mi se mešamo, dve duše i jedno telo, autobus ulazi u tunel i ponovo izlazi, a putenost mišića na njenim leđima, trzajuća, luda, nemoguća, prede kao mačka pod navalom ludila i razbuktale želje.

Grčevito, grli me i trese se u orgazmičkom užitku. Granice su pokidane, želja nas obuzima i mi završavamo na jednom malom mestu koje zovu Čistilištem. Vidim belinu, prazan prostor. Ona je biljka puzavica koja raste oko mene. U daljini, čujem grmljavinu, i munja male smrti me udara, nezaboravna i surova. Njene oči su samo beonjače. Crvene usne se pomeraju, nečujno govoreći nečije ime. Još jedan grč, i sve je gotovo.

Razdvajamo se, i čini mi se da prolaze vekovi dok ispravljam odeću slušajući žamor gomile svuda okolo. Sramota. Skandal. Ima dece. Ovako nešto nikada...

Stajem mirno i ponosno dok prelazim šakom po zgužvanoj košulji. U njenom oku sada vidim zbunjenost, tračak srama, i ne malu količinu zadovoljstva. Gledam okolo. Onaj čiča sa početka zadovoljno klima glavom, kao da nešto poručuje.

- Hvala – kažem, dok se moja stanica pomalja kroz prozor – hvala. Ovde sam cele nedelje.