ГСП ЉУБАВ: Грађанска непослушност на линији 18

- Хоће л' бит' рата? – пита ме чича у плавом радничком оделу које базди на алкохол.

Седи поред мене док се клатимо попут црквених звона у 18-ици, идући пут заборава, јурећи 30.

- Ког рата? – питам.

Гледам га, подозриво. Никада нисам волео пијане људе, луди су и непредвидиви. Он шкиљи у мене, лукаво, као човек који зна нешто што ја не знам.

- И ја сам некада био млад – каже, напослетку – кад си млад, немаш појма ни о чему.

Брк му се смеши, а ја не знам шта да мислим. Рано је јутро, мука ми је од свега. Од комшија који прете због моје гласне музике, од рачуна за Инфостан које немам одакле да платим, од гужве у бусу и од живота, генерално.

- Научи ме – изазивам.

- Ех – присећа се чича – кад сам ЈА био млад, 'teo сам и птицу у лету. Клинцима данас недостају му*а, пази шта ти кажем.

- Гузи ли се ишта? – питам, подругљиво.

Чича не стиже да одговори, а врата металне кутије се отварају сиктећи као змија којој је неко згазио на реп. Људи се окрећу, покривише вратове. Страх у ваздуху је известан. Атмосфера се мења, постаје зла и напета. У жуту птицу улази Гестапо. Путници се пипкају по џеповима. Неки заузимају дефанзиван гард. Неки ваде пластичне картице, прислањају их уз апарате.

- Поштовани путници, оверите Ваше карте – као по некој незнаној команди изговара женски, роботски глас.

Ово је Матрикс. Не онај који смо гледали на филму, већ наш Матрикс, матрица који је наш живот. Нема бекства. Нема расправе. Гестапо је неумољив. Ја немам карту. Никада је нисам ни имао. Осећам се као тек пробуђен из вековног сна. Осећам се... кривим, проклетим, бедним и унапред побеђеним. Ја сам изгубљена генерација. Ја сам оно што није у реду са овим светом. Можда сам мртав. Можда сам умро. Не знам. Не знам...

Чизма Гестапа гази степенике и улази у кутију. Цео живот сам по неким кутијама. Мој стан, канцеларија у којој радим, лифт којим се возим, овај аутобус – све кутија за кутијом, и када умрем, ставиће ме у кутију и положити у гладну земљу да ме никада више не виде.

Проверавају карте. Хипнотисана гомила слуша. Показује пластику, звучна кутија нас још једном подсећа на преко потребну оверу, под бруји пода мном и осећај је лош. Они су близу. Асимилација је неумитна.

Тада видим њу. Официрку контролне службе, у затегнутој униформи, упола је мања од мене али њена моћ не може бити оспорена. Гледа ме. Зна. Њена... њена коса је угљена као гавран, њене очи продорне, машина за појасом и чизме са штиклом одишу строгошћу и устројством. А опет, у њој има нечег другачијег. Робот система, зупчаник у машинерији, носа оштрог као бритва жилета, она ме гледа и ЗНА.

- Карту – каже.

- Немам – одговарам, а стомак ми се окреће јер знам шта следи.

- Како, немате – глуми изненађење. Ипак, њене очи су бистре, иако мисли да је испраног мозга, глупа и неадекватна, ја у њој видим толико тога! Боже, како је лепа... Нисам никада ни помислио да би могла да изабере да ради то што ради.

Тишина. Радознале уши слушају наставак добро познате приче. Она ће сада рећи... А он ће одговорити... Постоји само један свршетак ове игре, можда два. Могу погнути главу, окајати своје грехе, изаћи на хладноћу изопштен од друштва и признати да ме је живот навикао да губим. Или, могу дати своје податке, можда педесети пут по реду, и још једном проћи кроз желудац система – да се одатле никада не вратим.

Дугујем држави милионе. Никада их нећу дати натраг. Немам, не могу, не желим, како вам драго. Али, у овом тренутку, ја видим како њено око сија и сада ја ЗНАМ. Секунде пролазе, чине се као деценије. Са дна нема куда него горе, и у моме замагљеном уму рађа се мисао. Она је та. Непријатељ и спасење. Све оно на шта су ме упозоравали. Отров и лек, грех и чедност, моја казна и моја награда.

Устајем. Велика је тескоба у овој кутији, скоро да немам ваздуха. Жута светлост бије ка мојим веђама. Уморан сам и немам опције.

Прислањам своје усне на њене, тако су топле и меке – изненађење на њеном лицу се јавља и еруптира као вулкан. Љубим је, и након пар секунди – потпуно  невероватно – она узвраћа. Тешко дишем и срце ми удара, жели да ме напусти. Ја цепам њену одећу и гризем тај бели врат који мирише на сам Рај, из грла јој се отима уздах и она дрхти као врбова младица на олуји. Обухвата ме ногама. Сати и сати кондиционирања, тренинга и строгоће попуштају пред навалом чисте, неискварене страсти. Осећам њене нокте на леђима. Узимам је ту, пред свима и на очиглед запањене масе. Нема мисли. Нема ни једне мисли, само сирова емоција док стење и пролази прстима кроз моју косу која је све ређа и ређа како дани пролазе.

Она се хвата рукама за шипку, ослобођена инхибиција, и ми постајемо једно. Дођавола са шефовима, правилом службе, комплексима и ограничењима, она је моја и ја сам њен. Продирем у њу необуздано, жељно, као спартанско копље у персијски штит, разбијам њене одбране и волим је, ту и тада, као никада никога раније.

До сада тиха, маса почиње да се комеша, да навија. Ја сам Гаврило Принцип за овај миленијум. Ја сам пионир Новог поретка. Она је моја муза, моја ослободитељка. Заједно, ми ћемо креирати нову реалност.

Нос ми је препун њеног парфема. Ритам постаје све бржи. Очи путника – намерника све шире и шире. Додир њене коже је мек као базен топле воде, ми се мешамо, две душе и једно тело, аутобус улази у тунел и поново излази, а путеност мишића на њеним леђима, трзајућа, луда, немогућа, преде као мачка под навалом лудила и разбуктале жеље.

Грчевито, грли ме и тресе се у оргазмичком ужитку. Границе су покидане, жеља нас обузима и ми завршавамо на једном малом месту које зову Чистилиштем. Видим белину, празан простор. Она је биљка пузавица која расте око мене. У даљини, чујем грмљавину, и муња мале смрти ме удара, незаборавна и сурова. Њене очи су само беоњаче. Црвене усне се померају, нечујно говорећи нечије име. Још један грч, и све је готово.

Раздвајамо се, и чини ми се да пролазе векови док исправљам одећу слушајући жамор гомиле свуда около. Срамота. Скандал. Има деце. Овако нешто никада...

Стајем мирно и поносно док прелазим шаком по згужваној кошуљи. У њеном оку сада видим збуњеност, трачак срама, и не малу количину задовољства. Гледам около. Онај чича са почетка задовољно клима главом, као да нешто поручује.

- Хвала – кажем, док се моја станица помаља кроз прозор – хвала. Овде сам целе недеље.