Heroji sa Dunava!

Dok čekamo da uspostavimo vezu sa komandom grada i komandantom Rečne flotile pukovnikom Andrijom Andrićem, ispred kuće koja nije oštećena, srećni domaćin nam prepričava ono što je on doživeo u nekoliko dana, dana koji su zauvek promenili poznatu istoriju grada koji se, sada, samo zove Obrenovac. Nemoć je jasna. To sugerišu i vidno spuštena ramena čoveka koji je "onu" vodu do juče gledao sasvim drugačije. Danas je ona za njega najveći neprijatelj... I pokazuje nam je. Iza kuće mu je. A, nije dobrodošla...

Kaže: "Tu je nekada, prolazila stara Kolubara. Stara je sada nova...Meštani su govorili kako je nekada mogla da se pije!" Gledamo u tu veliku zelenu površinu i prosto nam se ne javlja ta slika?! Nekadašnje lepote. Istorija... Prekidamo je. Ne grubo, ali moramo pošto nemamo sve vreme sveta, baš kao ni naš domaćin. Želimo da saznamo kako je sada u komšiluku. U mestima koja su poput Obrenovca ostala samo blatnjave površine s imenom na geografskim i ostalim kartama.

"Majka i sestra su se prvo veče sklonile iz Mislođina. Baš kao i većina komšija otišli su u Obrenovac. Mi smo mislili da će Mislođin da strada, jer tako je bilo ranije. Spašene su na sreću već drugog dana. Otac je krenuo po njih, ali ga je na putu dočekala bujica, od koje je jedva pobegao."

Ispovest prekida zvuk mobilnog. Komandant je krenuo ka nama. Zamolio je da ga sačekamo na raskrsnici. Krenuo je za Beograd, pa mu nije problem da stane na minut i popriča s ljudima koji prate svaki njegov korak. Njegov, ali i njegovih vojnika. Mnogi do sada nisu ni znali da oni postoje, a sada nema usta koja u najugroženijim krajevima ne pominju pukovnika Andriju Andrića i njegove hrabre mornare Rečne flotile.

Kolega odlazi da sačeka pukovnika Andrića, a ja pokušavam da u glavi iskreiram sliku stare čiste Kolubare i idilične kućice pored. Joj, kolko je ovo nekad bio lep kraj, mislim se u sebi. Kuća i čista reka. Ima li šta lepše?

Misli prekida miris koji mi se ne sviđa. Miris žabokrečine koja me vraća u realnost. U sadašnjost kojoj sam samo svedok, a ne neko ko je u trenutku izgubio sve! Na žalost, ne samo materijalno.

"Katasrofa svetskih razmera" tako je pukovnik Andrić stigavši opisao poplave koje su zadesile Srbiju proteklih dana.

"Najteži mi je bio slučaj škole Jefimije iz Obrenovca." Dok je pričao o tome, pukovnikovo lice koje je inače imalo čvrst i ozbiljan izraz, razvodnilo se nekom setom i tugom. "Ulazimo u školu...Unutra majke preplašene, nemoćne. Drže decu pored sebe, deca plaču, vrište. Ma..Tuga. Ne znaju gde su im muževi, a voda navire nekontrolisanom brzinom. Ledena. Ne znate koga pre da spašavate, da li majke ili decu. Bilo je tu i trudnica pred sam porođaj. Bebe... Onda smo ih jedan po jedan prebacivali u čamac. A u čamcu nismo imali ništa da im damo onako promrzlim i mokrim da se ugreju. Morali smo da ostavimo sve prazno da ih što više izvučemo. Strašno!" Priseća se pukovnik ovog nemilog iskustva...

"Bilo je svakakvih situacija. Vi to ne možete ni da zamislite. Ulećete ljudima u kuće, mora brzo da se reaguje, a ljudi se svađaju. Jedan hoće da se evakuiše, drugi neće. Rasprava. A, mi nemamo vremena ni za šta. Svaka sekunda je kobna i presudna. Mi se jedva probijemo do kuća jer voda bukvalno šiba, a onda nailazite na takve slučajeve. Onda se mi okrenemo da idemo dalje, pa nam jedan od članova plače i moli nas da ostanemo. Ubeđuje nas da će hteti svi da napuste kuću, mi se onda opet vratimo i opet bude ista priča. U jednom trenutku zbog brze vode i tog nećkanja, zamalo da izgubim jednog svog čoveka".

Kiša je već uveliko počela da pada. Zahvalili smo se ljubaznom i hrabrom pukovniku što je baš nama posvetio vreme za razgovor i polako smo kretali nazad za Beograd. Posle svega, kakav možete drugi utisak da imate osim...

Katarina Bačkalić i Đorđe Nakić