Хероји са Дунава!

Док чекамо да успоставимо везу са командом града и командантом Речне флотиле пуковником Андријом Андрићем, испред куће која није оштећена, срећни домаћин нам препричава оно што је он доживео у неколико дана, дана који су заувек променили познату историју града који се, сада, само зове Обреновац. Немоћ је јасна. То сугеришу и видно спуштена рамена човека који је "ону" воду до јуче гледао сасвим другачије. Данас је она за њега највећи непријатељ... И показује нам је. Иза куће му је. А, није добродошла...

Каже: "Ту је некада, пролазила стара Колубара. Стара је сада nova...Meštani су говорили како је некада могла да се пије!" Гледамо у ту велику зелену површину и просто нам се не јавља та слика?! Некадашње лепоте. Историја... Прекидамо је. Не грубо, али морамо пошто немамо све време света, баш као ни наш домаћин. Желимо да сазнамо како је сада у комшилуку. У местима која су попут Обреновца остала само блатњаве површине с именом на географским и осталим картама.

"Мајка и сестра су се прво вече склониле из Мислођина. Баш као и већина комшија отишли су у Обреновац. Ми смо мислили да ће Мислођин да страда, јер тако је било раније. Спашене су на срећу већ другог дана. Отац је кренуо по њих, али га је на путу дочекала бујица, од које је једва побегао."

Исповест прекида звук мобилног. Командант је кренуо ка нама. Замолио је да га сачекамо на раскрсници. Кренуо је за Београд, па му није проблем да стане на минут и поприча с људима који прате сваки његов корак. Његов, али и његових војника. Многи до сада нису ни знали да они постоје, а сада нема уста која у најугроженијим крајевима не помињу пуковника Андрију Андрића и његове храбре морнаре Речне флотиле.

Колега одлази да сачека пуковника Андрића, а ја покушавам да у глави искреирам слику старе чисте Колубаре и идиличне кућице поред. Јој, колко је ово некад био леп крај, мислим се у себи. Кућа и чиста река. Има ли шта лепше?

Мисли прекида мирис који ми се не свиђа. Мирис жабокречине која ме враћа у реалност. У садашњост којој сам само сведок, а не неко ко је у тренутку изгубио све! На жалост, не само материјално.

"Катасрофа светских размера" тако је пуковник Андрић стигавши описао поплаве које су задесиле Србију протеклих дана.

"Најтежи ми је био случај школе Јефимије из Обреновца." Док је причао о томе, пуковниково лице које је иначе имало чврст и озбиљан израз, разводнило се неком сетом и тугом. "Улазимо у школу...Унутра мајке преплашене, немоћне. Држе децу поред себе, деца плачу, вриште. Ма..Туга. Не знају где су им мужеви, а вода навире неконтролисаном брзином. Ледена. Не знате кога пре да спашавате, да ли мајке или децу. Било је ту и трудница пред сам порођај. Бебе... Онда смо их један по један пребацивали у чамац. А у чамцу нисмо имали ништа да им дамо онако промрзлим и мокрим да се угреју. Морали смо да оставимо све празно да их што више извучемо. Страшно!" Присећа се пуковник овог немилог искуства...

"Било је свакаквих ситуација. Ви то не можете ни да замислите. Улећете људима у куће, мора брзо да се реагује, а људи се свађају. Један хоће да се евакуише, други неће. Расправа. А, ми немамо времена ни за шта. Свака секунда је кобна и пресудна. Ми се једва пробијемо до кућа јер вода буквално шиба, а онда наилазите на такве случајеве. Онда се ми окренемо да идемо даље, па нам један од чланова плаче и моли нас да останемо. Убеђује нас да ће хтети сви да напусте кућу, ми се онда опет вратимо и опет буде иста прича. У једном тренутку због брзе воде и тог нећкања, замало да изгубим једног свог човека".

Киша је већ увелико почела да пада. Захвалили смо се љубазном и храбром пуковнику што је баш нама посветио време за разговор и полако смо кретали назад за Београд. После свега, какав можете други утисак да имате осим...

Катарина Бачкалић и Ђорђе Накић