(INFOGRAFIK) F-16 BORBENI SOKO: Sve o zlikovcu koji je oborio ruskog Suhoja (VIDEO)

Svetske supersile su više od 50 godina činile sve da budu spremne ako do sukoba između Zapada i Rusije dođe. On se desio tek 25 godina nakon što je Hladni rat završen. Nekako je "poetično" da prve varnice upravo budu između dve hladnoratovske relikvije. A oni to i jesu - Američki F-16 (Borbeni soko) i ruski Su-24 (NATO oznaka: Mačevalac). Ta dva aviona su izgrađena dok je Hladni rat između Amerike i NATO pakta, s jedne strane, i SSSR (Rusije) i Varšavaskog pakta, sa druge strane, još uvek bio u punom jeku.

Prvi let aviona F-16 bio je 1974. a ruskog suhoja 1977. godine. I jedan i drugi su zamišljeni kao frontovski lovci-bombarderi, s tim što je F-16 daleko lakša varijanta koja je ubrzo pretvorena u višenamenski borbeni avion, dok je suhoj ostao veran svojoj originalnoj nameni kao bombarder, ali takođe i izviđač i potencijalno oruđe za elektronski rat.

Što se tiče Amerikanaca, njima, ali i njihovim saveznicima, bila je potrebna zamena za stari F-104 "Starfajter" - bombardersku verziju i presretače. Iskustva u tadašnjim američkim ratovima pokazala su potrebu za superiornim lovačkim avionima i za velikom obučenošću pilota u borbi na vazdušnom prostoru.

Upravo zato je F-16 pre svega dizajniran da uspešno parira u vazdušnoj borbi, ali i da dejstvuje kao bombarder, što objašnjava zašto je ovaj avion bio umešan u gotovo svaki američki konflikt od svoje proizvodnje.

Najmanje jedan avion ovog tipa ostavio je svoje kosti u Srbiji gde danas krasi zidove "Muzeja Vazduhoplovstva".

Proizvedeno je oko 4.500 primeraka, počevši od donošenja odluke o serijskoj proizvodnji 1976. godine pa sve do danas. Proizvodnja će se nastaviti sve do 2017. za inostrano tržište pošto američko vazduhoplovstvo planira njegovu zamenu.

Vazdušni duel

Više o incidentu pogledajte na našem blogu UŽIVO, a kada je reč o samom vazdušnom duelu, treba istaći par bitnih činjenica.

Reč je o dva tehnički različita aparata. Bez obzira na kasnije modernizacije, Su-24 je prilično star, ograničene brzine i manevra, još kada je natovaren bombama i raketama prilično je laka meta, koja teško da može izbeći ispaljene projektile.

Prema pisanjima vojno-političkog analitičara Miroslava Lazanskog, u njegovom obaranju su najverovatnije upotrebljene rakete AIM-120AB "amraam", AIM-95 "sajdvinder" ili AIM-7E "sperou", zavisno od udaljenosti turskih lovaca od ruskog bombardera. Po svemu sudeći, s obzrom da nije bilo nekog vizuelnog kontakta najverovatnije je upotrebljena raketa AIM-120AB "amraam" sa daljine od najmanje 15 km.

Ruski bombarder je dobio pogodak u donju polusferu trupa, što znači negde odmah blizu motora, što opet može da znači da je gađan projektilom AIM-95 "sajdvinder" sa bližeg rastojanja. Više o analizi Miroslava Lazanskog povodom obaranj ruskog aviona pročitajte OVDE.

Da bi se upravo izbegli ovakvi incidenti, nedavno je potpisan memoradnum o razumevanju ruske strane i američke anti-IS kolacije (kojoj pripada i Turska). Prema tome, ruski piloti svakako nisu očekivali da će neko američkih saveznika biti dovoljno lud da rizikuje izbijanje konflikta svetskih razmera.

Zato još više plaši odluka turskog pilota koja je očito došla po automatizmu, bez ikakvih provera i potvrda pretpostavljenih, što zahteva dodatno vreme za koje bi ruski avion svakako napustio turski vazdušni prostor, ako je uopšte u njega i ulazio.

To znači da je Erdoganova sve zasupljenija autoritarna vlast dovela do potpunog jednoumlje i u oružane snage Turske, a sa NATO paktom iza sebe, to je danas opasnija pretnja po svetsku bezbednost, čak veća i od Islamske države.