Ispovest jedne majke: "Ovo je danak i u krvi i u duši"
Prikupljajući materijal za serijal priča o ukradenim bebama iz Niša nam se javila jedna majka, Ružica Tasić. Ona je svoju priču ispričala na neobičan način.
"Ukratko, moja tragedija počinje 27.02.1971. godine kada sam iz niške bolnice otpuštena bez deteta koje sam rodila 18.02.1971. godine u GAK u Nišu, sa obrazloženjem da je umrlo. Sva u šoku, ja sam u to poverovala, ali posle 30 godina sam došla do potpuno suprotnog saznanja, o čemu opširnije pišem u pismu svojoj ćerki.
Pismo Mariji (tako sam te zvala prvih 10 dana)
Mila moja kćeri,
Prosto ne znam kako da započnem razgovor sa tobom. Kako reći ono što sam do sada morala ti reći? Kada sam te rodila, 18. februara 1971. u 8:05, u niškom porodilištu, bila sam presrećna što si na svet došla normalna i zdrava. Gledala sam tvoju majušnu okruglu glavicu i bila neizmerno radosna kada te uzmem u ruke i hranim te.
Jutro je bilo rumeno i lepo kada si ti došla na svet, a mene je tada obuzimala neka milina. Bila sam neobično čila i vedra, kao da sam dobila krila, i bila jako poslušna. Sve što mi je doktorka preporučila da uradim za tvoje dobro sam pristajala, neobično, ili bolje reći, slepo verujući njenim rečima, poštujući njeno znanje, ne sumnjajući da je i ona čovek koji može da pogreši, a ni u snu mi nije padalo na pamet, da je možda čovek sa dva lica, koji je odmah spremao zlo!
Kad mi je preporučila da te za svaku sigurnost prebaci kod nedonoščića, jer si mala, teška 2.450 grama, pa 'da te skloni od svake eventualne infekcije', ja sam shvatila to kao njenu revnost i brigu i prihvatila kao dobronamernu preventivu. Prva dva dana sam te dojila, a onda mi je preporučila da te hranim na cuclu, jer si 'jako mala i nemaš snage da vučes mleko iz grudi, pa ti je lakše da se hraniš na cuclu'. Ja sam takođe i to prihvatila, verujući joj. Svakog dana sam mogla da merim koliko pojedeš po obroku i nebično sam bila radosna kako su se obroci povećavali iz dana u dan. Jedanput smo bile same u boksu i ja sam te poljubila krišom u tvoje nežno obrašče. Bože kako sam bila toga dana srećna!
Kad sam te poslednjeg dana hranila ti si popila oko polovinu cucle mleka. Sutradan sam se spremala da zatražim da te nosim kući, jer nisi imala nikakvih zdravstvenih problema, a i sa hranjenjem se sve stabilisalo. Nažalost, doktorka mi je saopštila da si tobož dobila jaku upalu pluća, i da te više ne mogu da dobijem na podoj. Zanemela sam i verovala da ako se ponašam mirno i ne iritiram je, da će ona tada da se založi bolje oko tebe. Nisam uopšte bila ubeđena da je tako naprasno moglo da ti se stanje pogorša, ali me je doktorka ubedila kako nemaš dovoljno razvijen osećaj gutanja i da si 'aspirirala mleko u pluća, pa se to manifestuje kao upala pluća, i da ćes najverovatnije da umreš', što je ponovila i popodne tvome tati, kada je došao da nas obiđe, govoreći nam da očekujemo najgore.
Oboje smo bili nemi od šoka. Nikoga nismo imali od prijatelja, niti rodbine, jer nismo bili odavde, da se zainteresuju, i ona je imala odrešene ruke da uradi to što je naumila. Toga dana sam sa zadnjeg podoja otišla na spavanje prestravljena njenim rečima.
Ujutru je dr Jordačević, lekar koji je radio na sterilitetu, ušao rano u sobu i probudio me saopštivši mi najgore 'da je bila srčana mana, i da je bolje što se to desilo sada, nego kad odrasteš, zatim, da sam mlada i da ću roditi drugo dete, da sam intelektualka, da ne pravim scene', te, da mogu odmah da napustim bolnicu, da se dodatno ne traumiram, da dete ne mogu da vidim, jer je već poslato fakultetu na obdukciju, da će on da mi pozove muža da što pre odem, da se dodatno ne traumiram, i da mogu za otpusnu listu doći kada se smirim, za par dana, da će on da je potpiše. Hitno je naredio sestri da mi odmah da inekciju za smirenje. U roku od pola sata ja sam izašla iz Bolnice plačući, sa tvojim tatom.
Ja ništa nisam posumnjala u to zašto me je pustio kući pre vizite i bez otpusne liste, toga nisam ni bila svesna, samo znam da sam potpisala nešto ne pročitavši ga, i da mi je kroz glavu proletela misao »Bože, šta li ja potpisah?«, a sledeća misao mi je bila »šta vredi da čitam kada te ne mogu oživeti«.
Tako sam ja za sledeću smenu lekara, koji su došli u vizitu toga dana, verovatno bila «žena koja je napustila svoje dete«!
Dani koji su došli iza toga su mi bili pravi pakao. Kako sam ih preživela to samo Bog zna. Godine su se nizale i donele mi i srećne trenutke, ali, nikada više nisam smela od srca da se radujem, kao kada sam tebe rodila, iz straha da mi se ne ponovi sudbina.
Sve ovo vreme, svih ovih 34 godine, pratila me je pesma Mikija Jevremovića, koju sam slušala u veče pred tvoj dolazak na svet: »Ako vidiš moju Mariju, ti joj reci da je volim, ako vidiš moju Mariju, ti joj reci za moj bol!». Ona je te godine pobedila na nekom našem muzičkom festivalu i vrtela se neprekidno na radiju. I sada mi njena melodija odzvanja u ušima, kada se osamim i prepustim razmišljanjima. Sećam se, čvrsto sam bila rešila, ako rodim devojčicu, da joj dam ime Marija, i tako sam te i zvala tih prvih 10 dana.
Trideset dugih godina nisam bila svesna da su reči te lepe pesme bile moja sudbina. Sve dok me prijatelji nisu pre par godina nagovorili da krenem da tražim dokumenta, i da ću tek tada po dokumentima moći da shvatim šta se zaista dogodilo. A onda, kako sam koji dokumenat dobijala, ređao se šok za šokom, samo ovog puta neka sreća pomešana sa tugom, revoltom i osećanjem krivice, kako sam dozvolila sebi da mi se to dogodi? Kako je moglo da se dogodi meni, sportisti, studentkinji Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu. Trenirala sam u Beogradskom studentskom džudo klubu 'Student' na DIF-u od 1966., kada smo kompletno kao ekipa krenuli paralelno da treniramo i karate, osnivajući prvi ženski Karate klub u Jugoslaviji, te školske 1966/67. godine.
Do svih dokumenata sam došla zvaničnim putem, preko zvaničnih državnih organa. A u njima piše:
1.-da je na obdukciji bilo dete nekoliko cm kraće nego što si ti bila na rođenju
2.-da kroz kapelu nije prošlo dete pod mojim imenom do dana današnjeg
3.- da sam u »Kliničkoj knjizi», (gde pišu i podaci sa porođaja deteta), u momentu kad su mi saopštili da mi je dete umrlo, htela da znam razlog smrti i da sam zbog toga tražila odukciju, našto mi je dr Jordačević odgovorio da su oni već poslali dete na obdukciju i da ga zato ne mogu da vidim, podnosivši mi kliničku knjigu da je potpišem. Kada sam ja krenula da potpišem u donjem desnom uglu, on mi nije dao da tu potpišem, već mi pokazao da potpišem u gornjem delu stranice, ispod nekog teksta ispisanog rukopisom, što sam ja u šoku i uradila, a potom mi je kroz glavu prošla misao “šta li ja to potpisah?“ a odmah zatim i misao “šta vredi da išta čitam kada te ne mogu da vratim time u život». Za ovo imam i živog svedoka - ženu koja je ležala pored mog kreveta. Tridesetak dugih godina me je proganjalo pitanje šta li sam to potpisala, dok nisam dobila od Suda kopiju tog dokumenta i zaprepastila se da sam potpisala “majka je obaveštena o smrti bebe i ne želi da sahrani dete.“
4.-Kopiju «Prijave rođenja deteta» sam dobila 2003. godine, tek posle 3 godine traženja od Matične službe, i shvatila da je to umesto nas uradio neko drugi, falsifikujući moj potpis. Čitajući Zakon shvatili smo da je Prijavu po zakonu dužan da podnese Opštini jedan od roditelja, u roku od mesec dana od rođenja deteta sa davanjem imena i prezimena u roku od 2 meseca, ali ja nisam dobila nikakav dokumenat sa tvojim podacima da sam te rodila, sa kojim bi trebalo da to uradimo.
U čekanju da dobijemo rezultat obdukcije prošla su skoro tri meseca, kada je tvoj tata otišao na Patologiju da vidi zašto ne stiže. Došao je kod Dr. Vukice Katić, žene njegovog kolege. Ona ga je dočekala drskim pitanjem “Šta će Ružici taj nalaz, jel hoće da tuži? Da znate da nije u pitanju nikakva genetska mana, imaćete vi još normalne dece, već su moje kolege nešto zabrljali, ali da znate ja ću da zaštitim svoje kolege“?
U njoj piše sledeće:
a)-u «Prijavi» stoji da sam je ja podnela (neko je falsifikovao moj potpis) i da ti nisam dala niti ime, niti prezime (ni moje devojačko, a ni naše zajedničko porodično prezime, iako smo bili u legalno sklopljenom braku), što znači da sam te ja prijavila kao napušteno dete, za koje se nije ni otac pojavio u zakonskom roku da se tome usprotivi, jer smo bili prevareni i nismo znali, da si, ustvari, ti živa i zdrava.
b)-u «Prijavi» je navedeno samo moje devojačko prezime, umesto udato porodično sa devojačkim, što pravno znači da sam te rodila kao vanbračno dete, i pošto se otac, ne znajući ništa, nije pojavio da ospori da te se i on odriče, u zakonskom roku, pa si ti tako dobila status napuštenog deteta.
c)-u» Prijavi» ne postoji ništa upisano da smo mi ustvari bili u legalno sklopljenom braku, koji nam je oboma bio svetinja, što pravno znači da sam te ''rodila'' vanbračno.
d)-u»Prijavi», u rubrici gde treba da stoji: »ime i prezime i pol deteta» stoji:»žensko, živo, prvorođeno». Zašto u ovoj rubrici bezimenog deteta stoji simbol »živo ,prvorođeno»? -u suštini, to je i jedino važno, u ovom dokumentu, dakle, neko te je prijavio kao živo i napušteno dete.
e)-u «Prijavi» u rubrici «dan,mesec i godina rođenja» za roditelje, stoje samo godine rođenja za oba roditelja, što verovatno onima koji su ovaj zločin uradili uopšte i nisu važni, jer ćeš ti kada prođe potrebno zakonsko vreme za «Potpuno usvojenje» dobiti ''nove'' roditelje koji imaju svoje datume rođenja;
f)-u «Prijavi» ne postoji ni koje državljanstvo imaju roditelji, to po nekome nije važno;
g)-u»Prijavi» ne postoji ni koje su narodnosti tvoji roditelji-ni ova dva pojma nisu važna;
h)-u Prijavi u rubrici »zanimanje (majke)» stoji podatak koji sam ja dala po prijemu u Bolnicu: »apsolvent», a iznad te reči neko jako bitno objašnjenje, naknadno upisano »viša»-verovatno je jako bitno reći nekome ko usvaja napušteno dete, da ga je rodila intelektualka, koja ''nije smela'' svojima da saopšti da je vanbračno rodila, jer bi ostala bez materijalne i svake druge potpore svojih roditelja, a srećni usvojitelji dobijaju dete sa pedigreom, i za to treba da budu zadovoljni i zahvalni, a možda i debelo da plate!
i)-u «Prijavi» u rubrici za dete »mesto rođenja, ulica i broj» ne stoji ništa upisano, tj. kao da sam te rodila na nekom nepoznatom mestu, a ne u državnom porodilištu koje ima tačnu adresu, što uopšte, po njima, i nije važno, jer po zakonu usvojitelji imaju pravo da pored imena i prezimena promene i mesto rođenja, kao i datum, zbog čega mnogi roditelji koji tragaju za otetom decom teško mogu da pronađu svoju decu;
j)-u «Prijavi» u rubrici »dan mesec i godina rođenja za roditelje» stoji naknadno upisan datum koji nije niti očev, niti majčin datum rođenja, a nije ni datum rođenja deteta, i to naknadno upisan. Pitam se čiji je to datum, a pošto stoji u rubrici za roditelje, verovatno je to datum jednog od usvojitelja, tj. novog roditelja;
k)-u «Prijavi» u gornjem desnom uglu, stoji naknadno upisan, broj nekog dokumenta, koji nije broj niti krštenice niti broj umrlice, ali je sličan broju krštenice, tako što nosi isti broj, samo što nije vezan za tekuće godište rođenja, već za neki drugi broj koji ne može nikako biti godište rođenja deteta, jer je skoro 10 godina starije od godine rođenja oba roditelja, a koji je, verovatno broj nove krštenice posle usvajanja ili godište rođenja usvojitelja.
Naglašavam da ja, a ni otac, uopšte i nismo znali da treba da dete prijavljujemo u Opštini, obzirom, da nam je rečeno da nam je dete umrlo, iako smo oboje bili savesni, ni jedno od nas to nije uradilo, jer niko od nas to i nije zahtevao da uradimo, a nismo ni dobili nikakav dokumenat na osnovu koga bismo mi to uradili!
DETE JE NEKO PRIJAVIO FALSIFIKUJUĆI MOJ POTPIS NA PRIJAVI SKUPŠTINIOPSTINE, TAKO DA PRAVNO ISPADA DA SAM JA, MAJKA, SVOJE «VANBRAČNO» DETE PRIJAVILA KAO NAPUŠTENO, BEZ IMENA I PREZIMENA, A TIME GA SE ODREKLA!
U SREDNJEM VEKU, TURCI SU OTIMALI DECU KOJA SU BILA VEĆA OD ODOJČETA, I KOJA SU ZNALA ZA SEBE I SPOZNALA SVOJE RODITELJE, I DUGO, A NEKAD I ZAUVEK, PAMTILA I NJIH I KUĆNI PRAG (primer Mehmed paše Sokolovića, koji je otet kao 5-godišnji dečak, i do kraja svog života pamtio svoje poreklo, i oduživao se svome rodu kad god je to mogao)- TO JE BIO DANAK U KRVI, ALI NI TURCI NISU OTIMALI DECU SA MAJČINIH GRUDI!-OVO JE DANAK I U KRVI I U DUŠI!
Mila moja, pišem ove prozaične redove i razmišljam kako li sada izgledaš i da li si srećna? Sanjaš li me možda noćas u vidu žene koja te traži, a ne zna kako da te nađe? Zastani malo da te opet pomilujem i poljubim kao nekada, makar u snu! Ne beži! Sada znam da si živa, i srećna sam zbog toga!
Molim svetu Petku da te zadrži i navede na moj put. Ako sanjaš ženu u crnom sa očima, mekim kao majčina duša, znaj da je ona i poslušaj je! Milo moje čedo, da li si ikad posumnjala išta? Da li uopšte znaš da si usvojena? Možda su tvoji srećni usvojitelji propustili pravo vreme da ti to saopšte, a potom, iz straha da te ne povrede i ne izgube prećutali osnovno pravo čoveka da zna svoje poreklo i svoj identitet!
Dan 18.02.1971. godine u 8h.05' u Nišu, dan tvog pravog rođendana, ti ništa neće značiti, jer kod gotovo sve usvojene dece na ovaj način, datum rođenja je promenjen! Ako si nasledila mene, onda i ti slepo veruješ ljudima. Znam da si želela da ceo svet osvajaš samo lepom reči i dobrotom, i znam da su ljudi koji su te dobili, dobili dragulj. Mnogo bi mi lakše bilo da znam da su i oni dobri ljudi, i da su ti pružili srećno detinjstvo i mladost, da su ti pomogli da izrasteš u dobrog čoveka, da su ti uvek bili podrška i da uopšte ne znaju za tvoju i našu pravu sudbinu!
Tvoji sadašnji 'roditelji' su sigurno bili presrećni kada su te usvojili, posle, obično višegodišnjeg čekanja na usvajanje.
Mila moja, na mene si ličila kada sam te nežno mazila i hranila, sudeći po prvom utisku, koji retko vara, no, to nije uopšte bitno, ali, bićeš samo sigurnija u to koga imaš pred sobom, kada te Bog bude doveo preda me.
Bože, kako su ti oči bile svetle, kao najčistije i najnežnije nebo jutarnje, nad mojom Šumadijom! Drugo naše dete liči na tatu, a treće na baku, i oba su imala po rođenju modro plave oči, samo što su im se kasnije promenile u graorastu boju, kao što su i tatine oči...
Ako noćas ne spavaš sama, neka mi oprosti mladi čovek što nemaš mira, i što te kradem od njega. Biću presrećna, ako je čovek koji te zaslužuje. Još jedan važan podatak, i tvoj tata i ja imamo nultu krvnu grupu.
Volim te mila moja!
Doviđenja, do dana kad nam Bog bude ukrstio puteve!
Tvoja mama!"
(Fotografije koje su u prilogu ovog teksta su iz perioda kada su Ružica i Novica imali godina, koliko bi njihova ćerka imala ove godine)
Pogledajte i:
Inkubator je bio prazan: "Vaše dete je preminulo"
Šta se desilo sa mojom decom?
VAŠA BEBA JE UMRLA: Suprug je počeo da plače, a ja sam se skamenila
