Šta se desilo sa mojom decom?

Dok smo prikupljali materijal za serijal priča o nestalim bebama, javljale su nam se i majke koje su želele da ostanu anonimne. Ovo je priča jedne od njih. Gospođa S.S. zbog dalje istrage želela je da stavimo samo njene inicijale.

Ovako ona počinje svoju priču.

“U drugom stanju sam ostala 2009. godine. U trećem mesecu utvrđeno je da nosim blizance. Trudnoću mi je vodila doktorka koja ima i privatnu kliniku u Nišu i radi u 'Kliničkom centru'. Naš dogovor je uvek bio da u pola noći, u pola dana mogu da je pozovem bilo šta da mi zatreba.

Falilo mi je dan, dva da uđem u osmi mesec. Dvadeset prvog marta 2010. godine oko 22h pozvala sam je i rekla da osećam bolove u stomaku na sta mi je ona odgovorila: 'Pa znate šta, ja nisam u Nišu', na šta sam ja zahtevala od nje da mi kaže šta dalje da radim. Posle malo dužeg ubeđivanja rekla mi je: 'Idite u Klinički centar tamo će da vas sačeka moja ekipa'.

Na prijemu u bolnici dočekuje me jako fina doktorka i odmah me stavlja na ultrazvuk. Kaže: 'Ne brinite bebe su dobro. Održana je srčana funkcija, bebe su zrele. Ne brinite. Nosite dva dečaka težine 1.680 i 1.450 grama'.

Nakon ovog razgovora poslala me je na odeljenje gde se nalaze tri doktora. Dočekuju me sa povišenim tonom uz reči: 'Zovi sad tvoju doktorku'. Od tog trenutka agonija počinje.

Ležim u sali. Doneta je odluka za serklažom. Izlaze, vraćaju se, saopštavaju mi da će me poroditi prirodnim putem. Jedan doktor kaže: 'Nema potrebe, žena još nije za porađaj'. Počinje prepirka među njima. Izlaze iz sale. Vraćaju se nakon desetak minuta. Kažu mi da će raditi carski rez, što je opet povod da započnu svađu među sobom. Ponovo izlaze. Nakon pola sata donose odluku da me porode prirodnim putem.

Buše mi vodenjak. Jedan od doktora je rekao da mi je potreban hitan carski rez. Dali su mi anesteziju, ali sam i dalje bila budna. Tek posle treće doze anestezije sam se uspavala. Iz sale sam izašla oko pola tri, a već oko 04:15 sata ujutru došla je da me obiđe veoma nepristojna i gruba pedijatrijska sestra koja mi kaže: 'Gospođo, jedna beba mora za Beograd. Jako su loše'. Tada mi je saopštila da su teške 1.000 i 950 grama.

Prelazim u drugu sobu. Stalno sam pod injekcijama i potpisujem papire. Ne znam šta piše. Nakog toga odvode jednu bebu za Beograd, na institutu za neonatologiju. Ujutru 24. marta dobijam informacije da je beba dobro, da lepo napreduje, da je dobro podnela put. Pozvala sam majku iz bolnice, da joj kažem lepe vesti. Međutim, ona mi saopštava nešto sasvim drugačije. Kaže mi da je upravo stigao telegram iz Beograda i da je beba preminula.

Četvrti dan nakon porođaja moja rođena sestra je uspela da vidi bebe koja je bila u Nišu. 26. marta je uspela da zamoli jednu od sestara da je pusti da vidi bebu. Rekla joj je da to ne bi smela da radi, ali je sestra svojim insistiranjem uspela da je ubedi. Kada je ušla videla je, kako ona kaze, sasvim normalnu bebu u inkubatoru i na njoj nije bilo nikakvih rezova. Izašla je i tražila doktorku koja je primila bebu na odeljenje. Doktorka je, pre toga, ignorisala tri dana. Tog dana je nakon dva sata izašla iz kancelarije i rekla da je beba u jako lošem stanju. Kada je moja rođena sestra pitala da li može da vidi bebu doktorka joj je rekla da je beba imala teške operacije, da je puna rezova i da nije dobro da je vidi. Meni su, kada je sestra napustila odeljenje, javili da je beba umrla i savetovali mi da zbog mog stanja ne mogu da vidim bebu. Nisam mogla ni da preuzmem telo, jer su mi rekli da je to zakonom zabranjeno i da ih bolnica sahranjuje. Moram da napomenem i to da sam svakog jutra u podne i uveče dobijala po 5 injekcija i po dve u venu svih 6 dana koje sam provela tamo“, priča majka S.S. za naš portal.

Onda se desio preokret zbog kog je ova majka posumnjala da su njena deca živa. Evo šta nam je ispričala.

“U maju dobijam poziv iz jedne beogradske banke da sve majke blizanaca imaju pravo na naknadu od beogradske opštine. Kažem službenici koja me je pozvala da su moje bebe umrle. Izvesno vreme je ćutala, a onda mi je rekla: 'Gospođo vaše bebe su registrovane u Beogradu i ne bi bile u našoj bazi da su preminule. Proverite šta se desilo'. Nakon toga je prekinula vezu.

Godine 2012. dobijam poziv sa instituta za neonatologiju. Gospođa mi kaže da su im se izbrisali neki fajlovi i da ako mogu da im dostavim kartone o vakcinama i kontrolama. Opet kažem da je greška i da su bebe preminule, tajac...

Godine 2013. odlazim u Niš i tražim obdukcioni nalaz za drugu bebu. Nakon pola sata traženja nekulturna i nevaspitana sestra mi kaže: 'Znaš šta, tako nešto kod nas ne postoji i prevremeno rođenim bebama se ne radi obdukcija'.

Tražim tada doktorku koja je bila na prijemu, veče kada sam došla na porođaj. Setila me se je odmah, ali kada sam je pitala za dokumentaciju, rekla mi je da ona nema vremena za to i okrenula se i otišla.

2013. godine odlazim u Beograd da uzmem izvod iz knjige umrlih. Službenica koja je tamo radila pitala me je za datum i prezime. Kada sam joj rekla prezime nije htela da mi da podatke. Pitala sam zašto, na šta mi je ona grubo odgovorila: 'Slušaj, ti ako hoćeš nesto da dokazuješ idi tamo gde si se porodila. Ja ti ne dam ništa'".

Zbog porodičnih problema i smrti oca S.S. se nikome nije tada obratila za pomoć. Ona još uvek živi u neznanju i sumnji s pitanjem “Šta se desilo sa mojom decom?”

Pogledajte i:

VAŠA BEBA JE UMRLA: Suprug je počeo da plače, a ja sam se skamenila

Inkubator je bio prazan: "Vaše dete je preminulo"