Шта се десило са мојом децом?

Док смо прикупљали материјал за серијал прича о несталим бебама, јављале су нам се и мајке које су желеле да остану анонимне. Ово је прича једне од њих. Госпођа С.С. због даље истраге желела је да ставимо само њене иницијале.

Овако она почиње своју причу.

“У другом стању сам остала 2009. године. У трећем месецу утврђено је да носим близанце. Трудноћу ми је водила докторка која има и приватну клинику у Нишу и ради у 'Клиничком центру'. Наш договор је увек био да у пола ноћи, у пола дана могу да је позовем било шта да ми затреба.

Фалило ми је дан, два да уђем у осми месец. Двадесет првог марта 2010. године око 22х позвала сам је и рекла да осећам болове у стомаку на ста ми је она одговорила: 'Па знате шта, ја нисам у Нишу', на шта сам ја захтевала од ње да ми каже шта даље да радим. После мало дужег убеђивања рекла ми је: 'Идите у Клинички центар тамо ће да вас сачека моја екипа'.

На пријему у болници дочекује ме јако фина докторка и одмах ме ставља на ултразвук. Каже: 'Не брините бебе су добро. Одржана је срчана функција, бебе су зреле. Не брините. Носите два дечака тежине 1.680 и 1.450 грама'.

Након овог разговора послала ме је на одељење где се налазе три доктора. Дочекују ме са повишеним тоном уз речи: 'Зови сад твоју докторку'. Од тог тренутка агонија почиње.

Лежим у сали. Донета је одлука за серклажом. Излазе, враћају се, саопштавају ми да ће ме породити природним путем. Један доктор каже: 'Нема потребе, жена још није за порађај'. Почиње препирка међу њима. Излазе из сале. Враћају се након десетак минута. Кажу ми да ће радити царски рез, што је опет повод да започну свађу међу собом. Поново излазе. Након пола сата доносе одлуку да ме породе природним путем.

Буше ми водењак. Један од доктора је рекао да ми је потребан хитан царски рез. Дали су ми анестезију, али сам и даље била будна. Тек после треће дозе анестезије сам се успавала. Из сале сам изашла око пола три, а већ око 04:15 сата ујутру дошла је да ме обиђе веома непристојна и груба педијатријска сестра која ми каже: 'Госпођо, једна беба мора за Београд. Јако су лоше'. Тада ми је саопштила да су тешке 1.000 и 950 грама.

Прелазим у другу собу. Стално сам под инјекцијама и потписујем папире. Не знам шта пише. Наког тога одводе једну бебу за Београд, на институту за неонатологију. Ујутру 24. марта добијам информације да је беба добро, да лепо напредује, да је добро поднела пут. Позвала сам мајку из болнице, да јој кажем лепе вести. Међутим, она ми саопштава нешто сасвим другачије. Каже ми да је управо стигао телеграм из Београда и да је беба преминула.

Четврти дан након порођаја моја рођена сестра је успела да види бебе која је била у Нишу. 26. марта је успела да замоли једну од сестара да је пусти да види бебу. Рекла јој је да то не би смела да ради, али је сестра својим инсистирањем успела да је убеди. Када је ушла видела је, како она казе, сасвим нормалну бебу у инкубатору и на њој није било никаквих резова. Изашла је и тражила докторку која је примила бебу на одељење. Докторка је, пре тога, игнорисала три дана. Тог дана је након два сата изашла из канцеларије и рекла да је беба у јако лошем стању. Када је моја рођена сестра питала да ли може да види бебу докторка јој је рекла да је беба имала тешке операције, да је пуна резова и да није добро да је види. Мени су, када је сестра напустила одељење, јавили да је беба умрла и саветовали ми да због мог стања не могу да видим бебу. Нисам могла ни да преузмем тело, јер су ми рекли да је то законом забрањено и да их болница сахрањује. Морам да напоменем и то да сам сваког јутра у подне и увече добијала по 5 инјекција и по две у вену свих 6 дана које сам провела тамо“, прича мајка С.С. за наш портал.

Онда се десио преокрет због ког је ова мајка посумњала да су њена деца жива. Ево шта нам је испричала.

“У мају добијам позив из једне београдске банке да све мајке близанаца имају право на накнаду од београдске општине. Кажем службеници која ме је позвала да су моје бебе умрле. Извесно време је ћутала, а онда ми је рекла: 'Госпођо ваше бебе су регистроване у Београду и не би биле у нашој бази да су преминуле. Проверите шта се десило'. Након тога је прекинула везу.

Године 2012. добијам позив са института за неонатологију. Госпођа ми каже да су им се избрисали неки фајлови и да ако могу да им доставим картоне о вакцинама и контролама. Опет кажем да је грешка и да су бебе преминуле, тајац...

Године 2013. одлазим у Ниш и тражим обдукциони налаз за другу бебу. Након пола сата тражења некултурна и неваспитана сестра ми каже: 'Знаш шта, тако нешто код нас не постоји и превремено рођеним бебама се не ради обдукција'.

Тражим тада докторку која је била на пријему, вече када сам дошла на порођај. Сетила ме се је одмах, али када сам је питала за документацију, рекла ми је да она нема времена за то и окренула се и отишла.

2013. године одлазим у Београд да узмем извод из књиге умрлих. Службеница која је тамо радила питала ме је за датум и презиме. Када сам јој рекла презиме није хтела да ми да податке. Питала сам зашто, на шта ми је она грубо одговорила: 'Slušaj, ти ако хоћеш несто да доказујеш иди тамо где си се породила. Ја ти не дам ништа'".

Због породичних проблема и смрти оца С.С. се никоме није тада обратила за помоћ. Она још увек живи у незнању и сумњи с питањем “Шта се десило са мојом децом?”

Погледајте и:

ВАША БЕБА ЈЕ УМРЛА: Супруг је почео да плаче, а ја сам се скаменила

Инкубатор је био празан: "Ваше дете је преминуло"