DA LI STE ČULI ZA PRAVOSLAVNI SOS TELEFON: Evo zašto ga vernici pozivaju
Ljudi koji žele da prisustvuju crkvenim službama, imaju potrebu da se duhovno uzdižu ili da se posavetuju sa sveštenicima oko nekih običaja i problema koji ih muče, a jednostavno nisu u mogućnosti da lično dođu, imaju novi način da sve to ostvare.
Svi znaju šta je to SOS telefon. A čemu služi pravoslavni SOS telefon? U nekim eparhijama postoje i takvi. Na primer, u Novosibirsku. Služba duhovne pomoći je ovde otvorena pre godinu dana, i već je postala veoma tražena, pozivi na njen broj ne prestaju ni danju ni noću.
Deset sveštenika i jedan telefon
Puni naziv ove službe je “eparhijska telefonska služba socijalne pomoći „Sodejstvije““. Ideja za njeno osnivanje u Novosibirsku pripada arhiepiskopu Novosibirskom i Berdskom Tihonu.
„U početku smo želeli da privučemo seminariste. Ali vladika je rekao da takav posao mogu da obavljaju samo iskusni i obrazovani sveštenici“, govori Natalija Pendjurina, koordinator službe i supredsednik mesnog „Društva ljubitelja knjige“ za ruski pravoslavni portal „Nsad.ru“. U prostorijama tog društva se i nalazi „ofis“ SOS telefona.
U toj službi redovno radi deset sveštenika. Svako od njih ima oko dva dežurstva mesečno. Svakodnevno, sem subote i nedelje, od 18.00 do 21.00, dežurni sveštenik dolazi u prostorije „Društva ljubitelja knjige“, seda za sto u posebnoj prostoriji i odgovara na pozive.
„Najčešće zovu, naravno, neocrkovljeni i malo ocrkovljeni ljudi“, govori duhovnik službe, protojerej Vitalij Bočkarjov. „Kategorije tih ljudi su razne, i po uzrastu, i po socijalnom položaju. Zovu i ljudi prikovani za postelju. Za njih je velika uteha i to da prosto porazgovaraju s baćuškom, ne postavljajući nikakva pitanja, i da tako dobiju podršku i reči utehe. Ima među njima i žitelja udaljenih sela, gde nema crkve. Ali i psihički bolesni ljudi se takođe javljaju. I sa njima se, takođe, mora razgovarati. Zovu i iz daleka, iz Moskve i Vladivastoka, na primer. Pa čak i iz inostranstva. Kao po pravilu, to su ti koji su rođeni u Novosibirsku, a potom otputovali u druge gradove.“
„Jednom su nas pozvali iz Španije“, govori otac Vitalij. „To su bili roditelji jednog mladića, koji je ovde u Novosibirsku, bio pritvoren u miliciji. Molili su nas da im pomognemo da nađu pravoslavnog advokata. Jedan naš đakon je poznavao takvog i rešili smo taj problem.“
Broj telefona, ljudi koji su daleko najčešće saznaju preko interneta dok lokalno stanovništvo može da pročita o nama u lokalnim SMI (sredstva masovnog informisanja). Novine, radio i televizija podržavaju službu i periodično postavljaju kod sebe besplatne oglase o njenom radu. Ipak, glavni način rasprostranjivanja informacije je „usmeni radio“: čovek je pozvao, pomogli smo mu, i on je to preneo drugim ljudima.
Mnogima je, iz raznih razloga, udobnije da se anonimno obrate svešteniku, nego da otvoreno s njim razgovaraju u crkvi. Zato je glavni princip novosibirske službe, kao i bilo kog SOS telefona, - anonimnost. Ljudi na drugom kraju žice moraju biti sigurni, da mogu da postave bilo koje pitanje ne stideći se i ne bojeći se mogućeg osuđivanja.
„Mi ne tražimo od čoveka da se predstavi“, nastavlja otac Vitalij. „Predstavljamo se mi. I dalje počinji razgovor. Ponekad ljudi mole da se za njih pomolimo. Tada, naravno, mi zapisujemo ime. Ali inicijativa u tom slučaju dolazi od njega“, dodaje otac.
Neozbiljna pitanja ne postoje
„Za manje od godinu dana rada pravoslavnog SOS telefona, primili smo više od dve hiljade poziva. Uglavnom su to pitanja, koja se tiču crkvenog života, na koje ljudi sami ne mogu naći odgovor. Često pitaju o predstojećim crkvenim praznicima, kako da se pripreme za njih. O rasporedu bogosluženja i formama venčanja. Kako da krste decu i koga mogu da biraju za kuma? Kako ubediti rođake da i oni prime sveto tajinstvo krštenja? Kako da sahrane čoveka na hrišćanski način? Da li se mogu moliti za samoubice? Kako da grupno posete manastir? Ili crkveni predmeti i ikone rođaka, koji su umrli, kuda da ih stave?“, rekao je otac Vitalij.
„Za ljude ne postoje ozbiljna i neozbiljna, prosta i složena, pitanja“, smatra Natalija Pendjurina. „Dešava se da čovek pita: može li tašta da bude kuma svom zetu? Ili: slomio sam desnu ruku, da li mogu da se krstim levom? Ili: treba da zakoljem kokošku, da li je to greh? Ili: smemo li da bacamo omote bombona na kojima je naslikana crkva? Smejete se? A mi odgovaramo ozbiljno i odgovorno. Kad je čovek već pitao, znači da je za njega to važno.“
Najveći problem onih koji odgovaraju na pozive je vreme, njega često nema dovoljno. Neophodno je za kratko vreme kazati ono najvažnije, a prave reči nije uvek lako naći. Neki ljudi su spremni da govore satima, o svemu na svetu, a ostali za to vreme moraju da čekaju na liniji. Zbog tog problema, uveli smo normu: prosečno jednom čoveku može da se posveti 15-20 minuta. Na taj način za jedno veče može da se odgovori na desetak poziva. Ali u tu normu nikako ne uspevamo da se smestimo. Sveštenici ipak razgovaraju toliko, koliko je potrebno svakome, čak i ako zbog toga treba da se zadrže do duboko u noć.
U stvarnosti novosibirski SOS telefon ne ograničava svoj rad na tri sata. Od 9.00 do 18.00 na pozive odgovara koordinator službe, koji može da uputi ljude na nešto, da im da brojeve telefona socijalnih službi, crkvi ili da im predloži da pozovu uveče, kada dođe sveštenik.
Alo, da li je to ispovest?
Često zovu ljudi koji žele da se ispovedaju preko telefona. I tada sveštenik mora da objašnjava šta je ispovest, to nije prosto priča o svojim postupcima, već tajinstvo, koje se može obaviti samo u crkvi. Najveća radost za sveštenike je ako, posle razgovora, neko zaista počne da dolazi u hram.
S onima koji ne mogu da izađu iz kuće, sveštenici se dogovaraju i dolaze k njima da ih ispovedaju i pričešćuju. Da se ni jedno pitanje ili molba ne bi zaboravila ili izgubila, svaki sveštenik vodi knjigu poziva, objašnjava manastir Lepavina.
„To veoma pomaže u radu“, objašnjava Natalija Pendjurina. „Svakog meseca vladika Tihon pregledava knjigu poziva, daje preporuke. Analizirajući našu statistiku, lakše se vidi kako Crkva može da širi svoju delatnost i van telefonske službe.“
U poslednje vreme, često zovu nastavnici škola i univerziteta, s molbom da održimo sastanak učenika sa sveštenikom. Takve molbe uglavnom dolaze iz oblasti sela, gde u radijusu od mnogo kilometara nema ni jedne crkve. Služba prima molbu i organizuje put svešteniku. Takvih putovanja ima sve više.
„SOS telefon sve više počinje da podseća na ozbiljan misionerski centar. I to sve nas veoma nadahnjuje", osmehuje se otac Vitalij. "Svi saradnici imaju puno ideja, kako da se usavrši rad službe. Imamo prostora za razvoj. Mi smo ipak tek na početku puta", dodaje Vitalij.
Dispečerski servis i na Aljasci
Ovakav običaj poznat je i na Aljasci. Ogranak crkve Isusa Hrista svetaca poslednjih dana nema svoj hram, nego dispečerski servis.
“Moja supruga i ja oblačimo nedeljnu garderobu i imamo ikonu Isusa Hrista pored sebe u trenutku kada pozivamo crkvu. Pevamo pesme i himne”, kaže Čip Šarp član crkve u gradiću Montin Vilidž koji naseljava svega 1.250 ljudi. On kaže da je jednom jedan vernik zvao iz mesta udaljenog više od hiljadu i po kilometara.
Nedeljom svi koji pozovu ovu crkvu mogu da slušaju muški čas veronauke, misu i dva predavanja od kojih je jedno samo za žene. Ipak, ovaj ogranak nije tehnološki najopremljeniji. Treća crkva Hrista naučnika u Njujorku poziva sve vernike putem Skypea, Googlea ili drugih sredstava komunikacije.
Pogledajte i:
