ДА ЛИ СТЕ ЧУЛИ ЗА ПРАВОСЛАВНИ СОС ТЕЛЕФОН: Ево зашто га верници позивају
Људи који желе да присуствују црквеним службама, имају потребу да се духовно уздижу или да се посаветују са свештеницима око неких обичаја и проблема који их муче, а једноставно нису у могућности да лично дођу, имају нови начин да све то остваре.
Сви знају шта је то СОС телефон. А чему служи православни СОС телефон? У неким епархијама постоје и такви. На пример, у Новосибирску. Служба духовне помоћи је овде отворена пре годину дана, и већ је постала веома тражена, позиви на њен број не престају ни дању ни ноћу.
Десет свештеника и један телефон
Пуни назив ове службе је “епархијска телефонска служба социјалне помоћи „Содејствије““. Идеја за њено оснивање у Новосибирску припада архиепископу Новосибирском и Бердском Тихону.
„У почетку смо желели да привучемо семинаристе. Али владика је рекао да такав посао могу да обављају само искусни и образовани свештеници“, говори Наталија Пенђурина, координатор службе и супредседник месног „Друштва љубитеља књиге“ за руски православни портал „Нсад.ру“. У просторијама тог друштва се и налази „офис“ СОС телефона.
У тој служби редовно ради десет свештеника. Свако од њих има око два дежурства месечно. Свакодневно, сем суботе и недеље, од 18.00 до 21.00, дежурни свештеник долази у просторије „Друштва љубитеља књиге“, седа за сто у посебној просторији и одговара на позиве.
„Најчешће зову, наравно, неоцрковљени и мало оцрковљени људи“, говори духовник службе, протојереј Виталиј Бочкарјов. „Категорије тих људи су разне, и по узрасту, и по социјалном положају. Зову и људи приковани за постељу. За њих је велика утеха и то да просто поразговарају с баћушком, не постављајући никаква питања, и да тако добију подршку и речи утехе. Има међу њима и житеља удаљених села, где нема цркве. Али и психички болесни људи се такође јављају. И са њима се, такође, мора разговарати. Зову и из далека, из Москве и Владивастока, на пример. Па чак и из иностранства. Као по правилу, то су ти који су рођени у Новосибирску, а потом отпутовали у друге градове.“
„Једном су нас позвали из Шпаније“, говори отац Виталиј. „То су били родитељи једног младића, који је овде у Новосибирску, био притворен у милицији. Молили су нас да им помогнемо да нађу православног адвоката. Један наш ђакон је познавао таквог и решили смо тај проблем.“
Број телефона, људи који су далеко најчешће сазнају преко интернета док локално становништво може да прочита о нама у локалним СМИ (средства масовног информисања). Новине, радио и телевизија подржавају службу и периодично постављају код себе бесплатне огласе о њеном раду. Ипак, главни начин распрострањивања информације је „усмени радио“: човек је позвао, помогли смо му, и он је то пренео другим људима.
Многима је, из разних разлога, удобније да се анонимно обрате свештенику, него да отворено с њим разговарају у цркви. Зато је главни принцип новосибирске службе, као и било ког СОС телефона, - анонимност. Људи на другом крају жице морају бити сигурни, да могу да поставе било које питање не стидећи се и не бојећи се могућег осуђивања.
„Ми не тражимо од човека да се представи“, наставља отац Виталиј. „Представљамо се ми. И даље почињи разговор. Понекад људи моле да се за њих помолимо. Тада, наравно, ми записујемо име. Али иницијатива у том случају долази од њега“, додаје отац.
Неозбиљна питања не постоје
„За мање од годину дана рада православног СОС телефона, примили смо више од две хиљаде позива. Углавном су то питања, која се тичу црквеног живота, на које људи сами не могу наћи одговор. Често питају о предстојећим црквеним празницима, како да се припреме за њих. О распореду богослужења и формама венчања. Како да крсте децу и кога могу да бирају за кума? Како убедити рођаке да и они приме свето тајинство крштења? Како да сахране човека на хришћански начин? Да ли се могу молити за самоубице? Како да групно посете манастир? Или црквени предмети и иконе рођака, који су умрли, куда да их ставе?“, рекао је отац Виталиј.
„За људе не постоје озбиљна и неозбиљна, проста и сложена, питања“, сматра Наталија Пенђурина. „Дешава се да човек пита: може ли ташта да буде кума свом зету? Или: сломио сам десну руку, да ли могу да се крстим левом? Или: треба да закољем кокошку, да ли је то грех? Или: смемо ли да бацамо омоте бомбона на којима је насликана црква? Смејете се? А ми одговарамо озбиљно и одговорно. Кад је човек већ питао, значи да је за њега то важно.“
Највећи проблем оних који одговарају на позиве је време, њега често нема довољно. Неопходно је за кратко време казати оно најважније, а праве речи није увек лако наћи. Неки људи су спремни да говоре сатима, о свему на свету, а остали за то време морају да чекају на линији. Због тог проблема, увели смо норму: просечно једном човеку може да се посвети 15-20 минута. На тај начин за једно вече може да се одговори на десетак позива. Али у ту норму никако не успевамо да се сместимо. Свештеници ипак разговарају толико, колико је потребно свакоме, чак и ако због тога треба да се задрже до дубоко у ноћ.
У стварности новосибирски СОС телефон не ограничава свој рад на три сата. Од 9.00 до 18.00 на позиве одговара координатор службе, који може да упути људе на нешто, да им да бројеве телефона социјалних служби, цркви или да им предложи да позову увече, када дође свештеник.
Ало, да ли је то исповест?
Често зову људи који желе да се исповедају преко телефона. И тада свештеник мора да објашњава шта је исповест, то није просто прича о својим поступцима, већ тајинство, које се може обавити само у цркви. Највећа радост за свештенике је ако, после разговора, неко заиста почне да долази у храм.
С онима који не могу да изађу из куће, свештеници се договарају и долазе к њима да их исповедају и причешћују. Да се ни једно питање или молба не би заборавила или изгубила, сваки свештеник води књигу позива, објашњава манастир Лепавина.
„То веома помаже у раду“, објашњава Наталија Пенђурина. „Сваког месеца владика Тихон прегледава књигу позива, даје препоруке. Анализирајући нашу статистику, лакше се види како Црква може да шири своју делатност и ван телефонске службе.“
У последње време, често зову наставници школа и универзитета, с молбом да одржимо састанак ученика са свештеником. Такве молбе углавном долазе из области села, где у радијусу од много километара нема ни једне цркве. Служба прима молбу и организује пут свештенику. Таквих путовања има све више.
„СОС телефон све више почиње да подсећа на озбиљан мисионерски центар. И то све нас веома надахњује", осмехује се отац Виталиј. "Сви сарадници имају пуно идеја, како да се усаврши рад службе. Имамо простора за развој. Ми смо ипак тек на почетку пута", додаје Виталиј.
Диспечерски сервис и на Аљасци
Овакав обичај познат је и на Аљасци. Огранак цркве Исуса Христа светаца последњих дана нема свој храм, него диспечерски сервис.
“Моја супруга и ја облачимо недељну гардеробу и имамо икону Исуса Христа поред себе у тренутку када позивамо цркву. Певамо песме и химне”, каже Чип Шарп члан цркве у градићу Монтин Вилиџ који насељава свега 1.250 људи. Он каже да је једном један верник звао из места удаљеног више од хиљаду и по километара.
Недељом сви који позову ову цркву могу да слушају мушки час веронауке, мису и два предавања од којих је једно само за жене. Ипак, овај огранак није технолошки најопремљенији. Трећа црква Христа научника у Њујорку позива све вернике путем Skypea, Googlea или других средстава комуникације.
Погледајте и:
