IZ LEKOVINE LEKOVIĆ LELEČE: Jedan Crnogorac ide po sahranama, drži govore i nariče već pola veka

Na gro­blju u Pa­vi­nom po­lju pre­klju­če je sa­hra­njen ugled­ni me­šta­nin Mi­ha­i­lo Ba­rać. Go­vor na is­pra­ća­ju odr­žao je Ta­di­ša Ta­le Le­ko­vić, ko­jem je to bio 587. put da na več­ni po­či­nak is­pra­ti po­koj­ni­ka i na se­bi svoj­stven na­čin go­vo­ri o ovo­ze­malj­skom ži­vo­tu ono­ga sa ko­jim se po­ro­di­ca opra­šta, piše Dan.co.me.

Ina­če, ka­da se u Vra­ne­škoj do­li­ni spo­me­ne Ta­le, od­mah se po­mi­sli na Ta­di­šu Le­ko­vi­ća, ko­ji po­la­ko po­sta­je le­gen­da ovog kra­ja. Go­to­vo da ne­ma me­sta u ko­jem ni­je bio bar na jed­noj sa­hra­ni i nad odrom ze­le­le­kao, ili odr­žao dir­ljiv go­vor. Ne­ma mnogo onih ši­rom Cr­ne Go­re ko­ji ni­­su ču­li za ovog da­nas pen­zi­o­ni­sa­nog uči­te­lja iz Le­ko­vi­ne kod Bi­je­log Po­lja.

"Još od dav­ne 1963. dr­žim go­vo­re na sa­hra­na­ma i le­le­čem nad od­rom po­koj­ni­ka. Pre­ma evi­den­ci­ji ko­ju ured­no vo­dim, do­sad sam se na tra­di­ci­o­na­lan na­čin, bi­ra­nim riječi­ma, opro­stio od sko­ro 600 po­koj­ni­ka ši­rom Cr­ne Go­re, Sr­bi­je, Re­pu­bli­ke Srp­ske i Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. Pr­vi go­vor sam odr­žao upra­vo ov­dje, na pa­vi­no­polj­skom gro­blju, kad smo se opra­šta­li od jed­nog Ko­jo­vi­ća… Naj­vi­še sam go­vo­ra odr­žao kad su umi­ra­li Klja­je­vi­ći – 50-ak, de­se­tak ma­nje Jok­si­mo­vi­ći­ma, pa mo­jim Lekovićima ", pri­ča Ta­le, do­da­ju­ći da je ovaj dar na­sle­dio od de­de i oca, prenosi Dan.co.me.

"Bi­li su do­bri le­le­ka­či. Na­ro­či­to otac Kr­sto, ka­ko pri­ča­ju mje­šta­ni, bio je ne­pre­va­zi­đen po svo­joj umje­šno­sti. I dok god je mo­gao da ho­da ni­je pro­pu­stio ni­jed­nu sa­hra­nu i ta­ko pu­nih se­dam de­ce­ni­ja. Taj dar sam do­bio u nasleđe", pri­ča Ta­le, ko­ji je ju­če ona­ko ka­ko sa­mo on to zna, ne či­ta­ju­ći, sa­vr­še­nim hro­no­lo­škim redom, bi­ra­nim re­či­ma to­kom de­se­to­mi­nut­nog go­vo­ra pred­sta­vio ži­vot­ni put i na več­ni po­či­nak is­pra­tio uva­že­nog kom­ši­ju Miha­i­la Ba­ra­ća.

Po­ja­šnja­va da ni­kad ne­pri­pre­mljen ne dr­ži go­vo­re ni­ti le­le­če.

"Naj­prije se do­bro ras­pi­tam o po­koj­ni­ku i ni­kad o nje­mu ne ka­žem ni­jed­nu su­vi­šnu riječ ", tvr­di Ta­le, do­da­ju­ći da se pri­li­kom is­pra­ća­ja po­koj­ni­ka tre­ba ru­ko­vo­di­ti iz­re­kom "o mr­tvi­ma sve naj­bo­lje", od­no­sno iz­re­ći sa­mo le­pe re­či. Jer bi bez njih sa­hra­na bi­la oskud­na.

"U Le­ko­vi­ni sam pro­veo či­tav rad­ni vijek i ne­ma po­ro­di­ce ko­ju ne po­zna­jem. Svi me zna­ju, kao i ja njih. Za­to mi, kad ne­ko umre u Vra­ne­škoj do­li­ni, ni­je te­ško le­le­ka­ti i go­vo­ri­ti. Ipak, pri­je od­la­ska na sa­hra­nu mo­ram se psi­hič­ki pri­pre­mi­ti ", is­ti­če Le­ko­vić, do­da­ju­ći da mu je naj­te­že bi­lo ka­da je le­le­kao nad od­rom ne­ka­da­šnjeg voj­nog mi­ni­stra Pa­vla Bu­la­to­vi­ća u Rov­ci­ma, pred ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di iz go­to­vo svih kra­je­va Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.