ИЗ ЛЕКОВИНЕ ЛЕКОВИЋ ЛЕЛЕЧЕ: Један Црногорац иде по сахранама, држи говоре и нариче већ пола века

На гро­бљу у Па­ви­ном по­љу пре­кљу­че је са­хра­њен углед­ни ме­шта­нин Ми­ха­и­ло Ба­раћ. Го­вор на ис­пра­ћа­ју одр­жао је Та­ди­ша Та­ле Ле­ко­вић, ко­јем је то био 587. пут да на веч­ни по­чи­нак ис­пра­ти по­кој­ни­ка и на се­би свој­ствен на­чин го­во­ри о ово­зе­маљ­ском жи­во­ту оно­га са ко­јим се по­ро­ди­ца опра­шта, пише Dan.co.me.

Ина­че, ка­да се у Вра­не­шкој до­ли­ни спо­ме­не Та­ле, од­мах се по­ми­сли на Та­ди­шу Ле­ко­ви­ћа, ко­ји по­ла­ко по­ста­је ле­ген­да овог кра­ја. Го­то­во да не­ма ме­ста у ко­јем ни­је био бар на јед­ној са­хра­ни и над одром зе­ле­ле­као, или одр­жао дир­љив го­вор. Не­ма много оних ши­ром Цр­не Го­ре ко­ји ни­­су чу­ли за овог да­нас пен­зи­о­ни­са­ног учи­те­ља из Ле­ко­ви­не код Би­је­лог По­ља.

"Још од дав­не 1963. др­жим го­во­ре на са­хра­на­ма и ле­ле­чем над од­ром по­кој­ни­ка. Пре­ма еви­ден­ци­ји ко­ју уред­но во­дим, до­сад сам се на тра­ди­ци­о­на­лан на­чин, би­ра­ним ријечи­ма, опро­стио од ско­ро 600 по­кој­ни­ка ши­ром Цр­не Го­ре, Ср­би­је, Ре­пу­бли­ке Срп­ске и Бо­сне и Хер­це­го­ви­не. Пр­ви го­вор сам одр­жао упра­во ов­ђе, на па­ви­но­пољ­ском гро­бљу, кад смо се опра­шта­ли од јед­ног Ко­јо­ви­ћа… Нај­ви­ше сам го­во­ра одр­жао кад су уми­ра­ли Кља­је­ви­ћи – 50-ак, де­се­так ма­ње Јок­си­мо­ви­ћи­ма, па мо­јим Лековићима ", при­ча Та­ле, до­да­ју­ћи да је овај дар на­сле­дио од де­де и оца, преноси Dan.co.me.

"Би­ли су до­бри ле­ле­ка­чи. На­ро­чи­то отац Кр­сто, ка­ко при­ча­ју мје­шта­ни, био је не­пре­ва­зи­ђен по сво­јој умје­шно­сти. И док год је мо­гао да хо­да ни­је про­пу­стио ни­јед­ну са­хра­ну и та­ко пу­них се­дам де­це­ни­ја. Тај дар сам до­био у наслеђе", при­ча Та­ле, ко­ји је ју­че она­ко ка­ко са­мо он то зна, не чи­та­ју­ћи, са­вр­ше­ним хро­но­ло­шким редом, би­ра­ним ре­чи­ма то­ком де­се­то­ми­нут­ног го­во­ра пред­ста­вио жи­вот­ни пут и на веч­ни по­чи­нак ис­пра­тио ува­же­ног ком­ши­ју Миха­и­ла Ба­ра­ћа.

По­ја­шња­ва да ни­кад не­при­пре­мљен не др­жи го­во­ре ни­ти ле­ле­че.

"Нај­прије се до­бро рас­пи­там о по­кој­ни­ку и ни­кад о ње­му не ка­жем ни­јед­ну су­ви­шну ријеч ", твр­ди Та­ле, до­да­ју­ћи да се при­ли­ком ис­пра­ћа­ја по­кој­ни­ка тре­ба ру­ко­во­ди­ти из­ре­ком "о мр­тви­ма све нај­бо­ље", од­но­сно из­ре­ћи са­мо ле­пе ре­чи. Јер би без њих са­хра­на би­ла оскуд­на.

"У Ле­ко­ви­ни сам про­вео чи­тав рад­ни вијек и не­ма по­ро­ди­це ко­ју не по­зна­јем. Сви ме зна­ју, као и ја њих. За­то ми, кад не­ко умре у Вра­не­шкој до­ли­ни, ни­је те­шко ле­ле­ка­ти и го­во­ри­ти. Ипак, при­је од­ла­ска на са­хра­ну мо­рам се пси­хич­ки при­пре­ми­ти ", ис­ти­че Ле­ко­вић, до­да­ју­ћи да му је нај­те­же би­ло ка­да је ле­ле­као над од­ром не­ка­да­шњег вој­ног ми­ни­стра Па­вла Бу­ла­то­ви­ћа у Ров­ци­ма, пред не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди из го­то­во свих кра­је­ва Ср­би­је и Цр­не Го­ре.