OD MANE DO PREDNOSTI: Kako sam naučila da prihvatim svoje male grudi

Ne sećam se kada sam kupila prvi brushalter. Znam samo da sam oko dvanaeste godine počela da ga nosim, mnogo pre nego što je za to bilo potrebe. Nije imao šta da podržava, na šta su mi ukazivala deca iz razreda nazivajući me daskom i drugim pogrdnim imenima, grohotom se smejući. Meni to uopšte nije bilo duhovito. Činilo me je očajnom i pokušavala sam na sve načine da popunim izgled svog poprsja. Stavljala sam čarape, punila sam brus toalet papirom, kupovala sam grudnjake sa punjenjem, ali bez vajde. Samo sam izazivala još prozivki kada bi mi nešto ispalo iz brusa.

Postala sam opsednuta grudima i proklinjala sam sve na svetu što mi ne rastu. Situacija se nije menjala ni kada sam pošla u srednju školu, a ni na fakultetu. Postala sam užasno iskompleksirana i depresivna osoba. Ceo dan provela bih zatvorena u kući. Osećala sam se kao da mi se svi smeju zato što nemam grudi. Osećala sam se kao dečak, bez glavnog aduta ženstvenosti. Plastična hirurgija koja bi bila rešenje mojih muka, bila mi je nedostupna. Što sam se više raspitivala i pokušavala da uvećam grudi, to sam bila depresivnija. 

Onda jednoga dana, kao da sam doživela prosvetljenje.

Uspavala sam se za završni ispit i imala sam vremena samo da zgrabim knjige, navučem nešto na sebe i izletim napolje. U tom trenutku toliko sam bila opterećena ispitom da mi moja opsesija uopšte nije pala na pamet. Svakodnevni ritual pokušaja punjenja brusa kako bi izgledalo da imam bar nešto ispod majice, sada je bio zaboravljen. Navukla sam duksericu, jedva stigla na ispit, položila ga i tek kada sam se vratila kući shvatila sam da sam ustvari izašla iz kuće bez brusa. Za mene je to bio pravi šok, ali i nešto što me je trglo iz kompulsivnosti u koju sam zapala. Niko me nije gledao podsmešljivo ili začuđeno, niko nije ni primetio. Shvatila sam da je to sve u mojoj glavi i da zbog svojih kompleksa propuštam mnoge lepe stvari. A i gledajući sebe u ogledalu bez brusa, shvatila sam da vreme i energiju koju gubim pokušavajući da popravim svoje poprsje i ne daje neke rezultate - bez brusa i sa njim razlika je bila neznatna.

Kada mi je to sve kliknulo, rešila sam da se više ne opterećujem time. Počela sam da se družim da izlazim i prihvatila sam sebe kakvu jesam.

Neko ima šire kukove, neko par kilograma viška, neko ogromne grudi, a neko male. I to je sasvim u redu. Kada sam naučila da volim svoje majušno poprsje, postala sam mnogo srećnija i rasterećenija, kao da mi je neko skinuo kamen sa leđa.

Ova priča posvećena je svima koji imaju sličan problem i nadam se da će nekome pomoći. Reči nekada bole više nego udarci i ostaju urezane u naše pamćenje, pogotovo kada nas neko kritikuje od rođenja. Ali ne dozvolite da vas to sputa, jer u životu ima mnogo bitnijih stvari od spoljašnjeg izgleda. Kada to shvatite, bićete slobodne.