Kompanije rastu a radnici sve siromašniji
Sve više britanskih kompanija nudi ugovore nultog sata, koji radnicima ne garantuju koliko će sati sedmično raditi.
Banka Engleske je ključnu kamatnu stopu ostavila na istorijskom minimumu od 0,5 posto, a opseg monetarnih stimulacija za ekonomiju na istoj razini od 461 milijardu eura.
Na takav su se potez odlučili, jer se ekonomija oporavlja. Međutim, iako se dobit kompanija uvećava, radnici tvrde da postaju sve siromašniji. Taj paradoks nastao je nakon aktiviranja tzv. ugovora nultog sata.
Luka Tilburi na periferiji Londona bila je poprište još jednog protesta radnika na takozvanim ugovorima nultog sata. Uprava luke namerava pod takav ugovor staviti još više radnika, čime bi oni izgubili deo prava, poput plaćenog odmora. Sindikat tvrdi da je to nečuveno.
Za ručak komad hleba
"Naši članovi smatraju da to narušava njihovu životnu stabilnost. Poslodavcima je to jeftinije, a radnicima samo zagorčava život", kaže Džejn Džefri iz sindikata radnika Unite the Union.
Jedan je radnik pristao na razgovor, pod uslovom da ostane anoniman. Strahuje da bi mogao izgubiti i ono malo što zarađuje. Tvrdi kako ugovori nultog sata ne donose ništa osim nesigurnosti i straha. "Vidio sam da moje kolege pate. Mnogi su došli u situaciju da nemaju novca. Vidio sam ljude koji za ručak ponesu samo jednu krišku kruha".
Čak i Bekingemska palata stavlja radnike pod ovakve ugovore. I nisu jedina institucija koja koristi tu praksu.
"Ugovori nultog sata nisu novost, ali do sada ih gotovo niko nije koristio. Međutim, finansijska kriza i godine koje su usledile dale su poslodavcima povod i priliku da izmene tradicionalne poslovne navike. Šokantno je da se i ne zna koliko radnika ima takve ugovore. Procene su da njihov broj iznosi blizu pet miliona", izveštava iz Londona reporter Al Jazeere.
Vlada brani ugovor nultog sata
Vlada tvrdi da neće zabraniti ugovore nultog sata. Naprotiv, ministri insistiraju da su pomoću njih mnoge kompanije prebrodile krizu.
Iako Vlada insistira da su ugovori nultog sata korisni, mnogi radnici tvrde da se opseg poslova po radniku samo povećao, što je uvećalo i dobit velikih kompanija.
U toj vrsti ugovora možda leži i odgovor na bitno pitanje: Kako to da ekonomski pokazatelji britanske ekonomije izgledaju dobro na papiru, dok se istovremeno veliki broj radnika žali da postaje sve siromašniji?
