MAMA NEMOJ DA ME UBIJEŠ: "Vukla sam devojčicu (14) po podu, jer nije mogla da uđe u Kliniku za abortus"
Dve godine u toj klinici kao volonter potpuno su joj promenile život.
Kaje Toal nije kao većina ljudi volontirala u domu za stare ili u zološkom vrtu. Ona je izabrala mnogo težu stvar – provela je pune dve godine u Klinici za abortus. Ono čega se Kaje nagledala verovatno mnogi nisu, a ono joj je potpuno promenilo život.
"Kroz hodnik sam vukla 14-godišnjakinju. Jecala. Nije mogla da hoda. To je bila najteža stvar koju sam uradila u životu. Nosila sam devojčicu koja se tresla do vrata klinike. Ispred nje je bila grupa demonstranata, urlali su na preplašeno dete da joj abortus nikada neće biti oprošten. Najteže pitanje koje mi je postavila bilo je 'zašto mi oni ovo rade'. Ne znam. Prijatelj me pitao da li bih mogla da radim tako nešto. Shvatila sam to kao izazov. Posao je, ukratko, da dovedem pacijenta od automobila do vrata klinike, a da ga zaštitim od ljudi koji ispred nje protestuju. (Hiruški način prekidanja trudnoće je prevaziđen, a OVDE saznajte koji će se to novi metod u medicini primenjivati)
Zvučalo je prosto, ali sada znam da je daleko od toga. Teško je i psihički te potpuno ubije. Nekoliko dana nakon što sam pristala našla sam se natrontana u pet slojeva odeće u žutom prsluku ispred klinike. Suočila sam se, oči u oči, sa svim tim ljudima koji su vikali. Nije me uplašio ni njihov broj ni to što su vikali, bio je to prezir u njihovim očima. Ubeđenost da su u pravu. Da smo mi, volonteri i naše pacijentkinje vredni mržnje. Smatrali su da pobeđuju ako rasplaču devojke.
Kada se obavežeš da ćeš biti pratilja pacijenata, obavezao si se da ćeš nekoga štititi svojim telom od ljudi koji žele da ih povrede. Neki od tih ljudi koji mašu transparentima i uzvikuju pretnje tvrde da su tu iz ljubavi, ali mnogi od njih nisu. Uglavnom su tu muškarci, oni vrište. Vrište tim ženama u lice stvari poput "mama, nemoj da me ubiješ", "gorećeš u paklu" i tome slično. (Ove godine se u Beogradu održala protestna šetnja protiv abortusa, a šta je rezultirala više OVDE)
Viču i stvari kao što su "trudnoća posle silovanja je dar". Smatraju pobedom ako pacijentkinja pobegne.
Dok stojim ispred njih shvatam da sam živi štit. 'Da li želite da vas ispratim do vrata. Ne morate da ih slušate. Stanite iza mene. Žao mi je. Žao mi je što vam ovo govore'. (Da u Beogradu abortiraju i maloletne devojčice dosta je poznata činjenica, a koliko godina je imala najmlađa pacijentkinja više OVDE)
Meni je zbog toga teško da gledam debatu oko nečijih reproduktivnih organa. Toliko je mnogo toga što ti ljudi koji viču napolju ne znaju. Ne znaju da mi pričamo i pričamo i pričamo sa mnogo ljudi. Ti koji vrište ispred klinike ne znaju da žene koje štitimo sopstvenim telom nisu paragraf u zakonu. One stisnutih vilica i stegnutih pesnica ulaze u kliniku. One bi negde jednostavno ušle u kliniku i izašle. Sada ne mogu. Gledaju tu rulju i znaju da moraju da budu dodatno hrabre. Ovakvi protesti su zlostavljanje.
Ove žene nisu suva statistika. One su jače od tih ljudi koji veruju da su one brojevi. One su stvarne. One imaju pravo da budu tu. Kakva god muka da ih je dovela na prilaz našoj klinici, njihova je. I sve što mogu da uradim je da ponudim da ih držim za ruku“, rekla je Kaje sa suzama u očima.
