NAJMLAĐI PODSTANAR BRODAREVA: Ova devojčica (12) sama živi, hrani se i loži vatru

Jelena Avramović je iz sela Šćepanice koje se nalazi na obroncima planine Jadovnik u jugozapadnoj Srbiji. Preselila se u Brodarevo jer je morala da nastavi školovanje.

Samoća  u njenom životu je konstantna. Kao jedno od dvoje dece u celom regionu Jadovnika, Jelena je dve godine bila jedini učenik u područnoj četvorogodišnjoj školi u Gornjim Stranjanima, udaljenoj sedam kilometara od njene kuće.

Kada je krenula u treći razred pridružio joj se i njen mlađi brat Goran, s kojim je dve godine delila razred.

“Tada je bilo lepo, imala sam sa kim da se družim. Goran je bio prvi, a ja treći razred, onda ja četvrti, a on u drugi, a ustvari smo bili u istom razredu i imali istu učiteljicu”, ispričala je Jelena za “Aldžaziru.”

Jelenin otac Blagoje, kaže da je na Jadovniku više divljih životinja nego ljudi, koje su često njegovoj deci bile jedini prijatelji.

“Zna biti dana i dana da nikog na celom Jadovniku ne sretnete. Teško je decu odgajati u takvoj sredini”, žali se Blagoje.

Danas njegova ćerka živi u Brodarevu, gradiću ispod Jadovnika, u kojem je nastavila osnovnu školu, a budući da je skoro pa nemoguće da u jednom danu stigne od svoje kuće do škole na nastavu i potom se vrati.

Iako je srećna što je konačno došla u razred pun dece, u učionicu u kojoj se čuje graja, a deca se na velikom odmoru igraju sa drugom decom, a ne psima ili zamišljenim prijateljima, ona je ponovo usamljena.

Stanodavac Simo Vranić kaže da je ona verovatno najmlađi podstanar od Prijepolja do Užica, ali i – najmirniji.

“To se dete živo ne čuje. Zvali smo je da dođe kod nas, da se poigra sa našom unukom, da jede, ali nikad ne dođe. Čim se završi škola, ona uđe u sobu i više ne izlazi. Rekao sam joj da se naveče ne zaključava, jer ko zna šta se može desit, pa da joj možemo pritrčati”, priča Simo.

Jelenina soba je skromna, kauč, vitrinica za garderobu, sto sa stolicom, televizor i peć na drva. Nema kompjuter, tablet, Facebook profil, nema nijednu jedinu igračku… Ali ni zbog toga se ne žali.

"Imam televizor i nije mi dosadno. Kad ne gledam televizor, učim, čitam lektiru”, kaže Jelena.

Iako joj je samo 12 godina, ova devojčica se ne plaši da sama spava u sobi, niti se žali na samoću. Ustvari, ona se ne žali ni na šta. Ni na to što se budi u hladnoj sobi, pa sama loži vatru, što se sama hrani, sama se brine za svoju garderobu, sama savladava teško školsko gradivo…

Kaže da joj otac donese drva, lekove kad je bolesna, nešto hrane, ali da uglavnom kupi hranu u gradu - nekad pitu, nekad kifle.

Kaže da su njene drugarice bili iznenađene kad je rekla da sama živi, pa su u početku navraćale da vide njenu sobicu. “Došle su iz znatiželje, malo tu bile i otišle.”

Po Jelenu vikendom dolazi otac i odvodi je kući u Šćepanicu. To su za nju najsrećniji dani jer ponovo bude s bratom i mamom, koja, kako kaže, po ceo dan radi na njivi i oko stoke. 

Jelena planira da nakon osnovne, upiše srednju školu u Užicu, a potom i fakultet. Kaže da joj je želja da završiti školu za učiteljicu, a onda da se zaposliti u školi i to onoj koja ima razrede - pune dece.