НАЈМЛАЂИ ПОДСТАНАР БРОДАРЕВА: Ова девојчица (12) сама живи, храни се и ложи ватру

Јелена Аврамовић је из села Шћепанице које се налази на обронцима планине Јадовник у југозападној Србији. Преселила се у Бродарево јер је морала да настави школовање.

Самоћа  у њеном животу је константна. Као једно од двоје деце у целом региону Јадовника, Јелена је две године била једини ученик у подручној четворогодишњој школи у Горњим Страњанима, удаљеној седам километара од њене куће.

Када је кренула у трећи разред придружио јој се и њен млађи брат Горан, с којим је две године делила разред.

“Тада је било лепо, имала сам са ким да се дружим. Горан је био први, а ја трећи разред, онда ја четврти, а он у други, а уствари смо били у истом разреду и имали исту учитељицу”, испричала је Јелена за “Алџазиру.”

Јеленин отац Благоје, каже да је на Јадовнику више дивљих животиња него људи, које су често његовој деци биле једини пријатељи.

“Зна бити дана и дана да никог на целом Јадовнику не сретнете. Тешко је децу одгајати у таквој средини”, жали се Благоје.

Данас његова ћерка живи у Бродареву, градићу испод Јадовника, у којем је наставила основну школу, а будући да је скоро па немогуће да у једном дану стигне од своје куће до школе на наставу и потом се врати.

Иако је срећна што је коначно дошла у разред пун деце, у учионицу у којој се чује граја, а деца се на великом одмору играју са другом децом, а не псима или замишљеним пријатељима, она је поново усамљена.

Станодавац Симо Вранић каже да је она вероватно најмлађи подстанар од Пријепоља до Ужица, али и – најмирнији.

“То се дете живо не чује. Звали смо је да дође код нас, да се поигра са нашом унуком, да једе, али никад не дође. Чим се заврши школа, она уђе у собу и више не излази. Рекао сам јој да се навече не закључава, јер ко зна шта се може десит, па да јој можемо притрчати”, прича Симо.

Јеленина соба је скромна, кауч, витриница за гардеробу, сто са столицом, телевизор и пећ на дрва. Нема компјутер, таблет, Facebook профил, нема ниједну једину играчку… Али ни због тога се не жали.

"Имам телевизор и није ми досадно. Кад не гледам телевизор, учим, читам лектиру”, каже Јелена.

Иако јој је само 12 година, ова девојчица се не плаши да сама спава у соби, нити се жали на самоћу. Уствари, она се не жали ни на шта. Ни на то што се буди у хладној соби, па сама ложи ватру, што се сама храни, сама се брине за своју гардеробу, сама савладава тешко школско градиво…

Каже да јој отац донесе дрва, лекове кад је болесна, нешто хране, али да углавном купи храну у граду - некад питу, некад кифле.

Каже да су њене другарице били изненађене кад је рекла да сама живи, па су у почетку навраћале да виде њену собицу. “Дошле су из знатижеље, мало ту биле и отишле.”

По Јелену викендом долази отац и одводи је кући у Шћепаницу. То су за њу најсрећнији дани јер поново буде с братом и мамом, која, како каже, по цео дан ради на њиви и око стоке. 

Јелена планира да након основне, упише средњу школу у Ужицу, а потом и факултет. Каже да јој је жеља да завршити школу за учитељицу, а онда да се запослити у школи и то оној која има разреде - пуне деце.