Najteži srpski poraz u pobedničkoj 1914.
“Kad počeše da se dave, nasta zapomaganje koje je još više pokolebalo moral kod ostalih lako ranjenih i vojnika koji su napustili streljački stroj ka mostu stvori se na mah metež da svi prisutni oficiri sa revolverom u ruci nisu bili u stanju da metež otklone i red i mir povrate. Ova panika trajala je čitav sat dok se ponovo nije stvorio mir...”
Ovo, između ostalog, stoji u izveštaju pukovnika Dragutina Ristića, komandanta 13. puka “Hajduk Veljko”, koji se borio u sastavu Timočke divizije prvog poziva. U njemu je opisano stradanje srpske vojske do kojeg je došlo u bici kod Legeta, vođenoj od 5. do 7. septembra 1914. godine. Tada je, na polju Leget, osam kilometara udaljenom od Sremske Mitrovice, kao i prilikom neuspešnog forsiranja Save smrt našlo više od dve hiljade, a u zarobljeništvo odvedeno blizu pet hiljada srpskih vojnika, koji su se borili u sastavu 13. i 15. puka Timočke divizije. Svega njih oko šest stotina uspelo je da se spase i nekako dopliva do desne obale Save, piše Politika.
Kako je došlo do ovog, verovatno najvećeg neuspeha srpske vojske u prvoj ratnoj godini? Bitka kod Legeta bila je samo deo “Sremske operacije” izvedene u prvoj polovini septembra, posle pobede srpske vojske u Cerskoj bici. Tada je, na insistiranje saveznika, pre svega Francuske i Rusije, srpska vojska prešla u Srem, kako bi za sebe vezala što više austrougarskih trupa i time, bar delimično rasteretila istočni front, gde se ruska vojska (posebno u Galiciji) nalazila u nepovoljnom položaju. Tako se srpska vojska upustila u operaciju za koju nije imala dovoljno ni ljudstva, ni municije, niti tehničke opremljenosti.
Za tu akciju bile su određene Prva i Druga armija. Prva armija imala je više sreće. Ona se šestog septembra kod Kupinova prebacila u Srem i posle uspešno izvedenih operacija 12. septembra izbila na liniju Novi Banovci – Popinci – Buđanovci, da bi se, dva dana kasnije, pontonskim mostom vratila u Srbiju. Druga armija, tačnije jedan njen deo – Timočka divizija prvog poziva dobila je delikatan zadatak da, kod Čevrntije (sedam kilometara nizvodno od Mačvanske Mitrovice) izvrši demonstrativni prelaz preko Save, kako bi zavarala neprijatelja da će iz tog pravca uslediti glavni udar srpske vojske. Ali taj manevar od samog početka naišao je na brojne teškoće. Divizija je bila već iscrpljena brojnim marševima i ranije vođenim borbama, nedostajalo je artiljerijske municije, opreme i iskustva u forsiranju većih rečnih tokova.
Ipak, 13, kao i delovi 15 pešadijskog puka, u noći između 5. i 6. septembra kod linije Čevrntija–Leget prešli su Savu i tako izvršili naređenje komande. Njihov prodor prema Šašincima i Sremskoj Mitrovici u početku je išao željenim tokom, ali ubrzo su se pojavili problemi. Austrougarske trupe bile su znato brojnije nego što se mislilo, a uskoro im je stiglo i pojačanje. Srpskim trupama pojačanje, međutim, nije pristizalo, pojavila se i nestašica municije, koje je krajem dana gotovo sasvim nestalo, a bilo je i veoma ozbiljnih propusta u komandovanju.
Usledili su sve jači napadi, pojavili su se austrougarski "aeroplani” i monitori (rečni brodovi), pa je u večernjim časovima Timočka divizija bila prinuđena na povlačenje prema Savi. Tamo ih je, međutim dočekalo još veće iznenađenje – pontonski most nije bio završen usled nedostatka materijala, stalnih napada protivnika i činjenice da se nije na vreme pristupilo njegovom utvrđivanju. To je bio uvod u katastrofu koja je uskoro usledila.
"U tom trenutku bila je jasna situacija da će trupe na levoj obali Save biti otcepljene od mosta, da most neće moći niko da iskoristi pošto nije gotov, blizina neprijatelja počela se osećati u sve jačem dejstvu, a uzbuđenost je bila sve veća dok najposle nije masa kao bujica pojurila ka mostu da traži spasa. U tom trenutku neprijatelj je izvršio juriš. Most je pod pritiskom mase popustio i mosnice se slomiše. Masa je popadala u Savu, a neki su počeli da prelaze most koji je neprijatelj tukao jakom pešadijskom vatrom”, zapisao je Dragutin Ristić.
Osim velikih žrtava među vojnicima Timočke divizije, ova operacija za posledicu je imala i odmazdu nad srpskim stanovništvom u Sremu, posebno u Sremskoj Mitrovici i okolini, koje su izvršile vlasti Austrougarske. Neuspeh bitke na Legetu za posledicu je imao i smenjivanje većeg broja oficira, a neki od njih bili su izvedeni i pred vojni sud. Bilo je i drugačijih primera, pa je tako hrabrošću sanitetskog majora dr Milivoja Petrovića, koji je preplivao Savu, spasena ratna zastava 13. puka. Mada je Sremska operacija, u celini ocenjena kao uspešna. O ovoj bici se dugo nije govorilo, jer je predstavljala najveći i najtragičniji poraz srpske vojske u prvoj ratnoj godini.
Smrt Milivoja Mihajlovića
Među vojnicima Timočke divizije koji su našli smrt u bici na Legetu bio je i Milivoje Mihajlović, trgovac u selu Vojnik kod Despotovca. On je deda našeg poznatog pisca, akademika Dragoslava Mihailovića. Imao je četiri sina – Živorada rođenog 1902, Božidara rođenog 1904, Branislava (oca akademika Mihailovića) rođenog 1907. i najmlađeg Dimitrija rođenog 1909. godine. Bio je oženjen Milicom iz porodice Nikolić. Rodio se u Ćupriji i početkom rata imao oko 35 godina, piše isti list.
Okolnosti pod kojima je izgubio život, kao i mesto na kojem je sahranjen do danas su ostalim nepoznati, a bitka kod Legeta bila je samo uvod u nesreću koja je zadesila njegovu porodicu. Njegov unuk, akademik Dragoslav Mihailović smatra da je poraz u ovoj bici, u velikoj meri i posledica ozbiljnih propusta u srpskoj Vrhovnoj komandi, uključujući i regenta Aleksandra, budući da su nedovoljno pripremljenu vojsku poslali u operaciju unapred osuđenu na neuspeh.
“Moj deda Milivoje Mihajlović bio je vojnik Timočke divizije i stradao je tokom operacije kod Legeta, a moja baka je umrla od tuge kada je čula da joj je muž poginuo. Ostavili su iza sebe četiri dečaka, uzrasta od pet do dvanaest godina, na koje je smrt roditelja ostavila velike posledice, tako da nisu dobro prošli u životu. Nisam uspeo da saznam okolnosti pod kojima je stradao, niti mesto gde je sahranjen. O ovom događaju se kod nas, nikada nije dovoljno govorilo, mada je od njega prošlo već više od sto godina. Smatram da je Prvi svetski rat bio tragedija za Srbiju, zbog ogromnih žrtava koje smo podneli. Na to ukazuje i bitka na Legetu čije posledice moja porodica oseća, evo i posle jednog veka”, napominje akademik Mihailović.
Izložba u Muzeju Srema
“Ovaj kamen, tek je trošan znamen da se smrtnik besmrtnosti divi, a sloboda i jedinstvo roda žrtvi vašoj spomeni su živi”, piše na spomeniku od kamena i opeke, podignutom, u obliku prizme od strane sokolskog društva iz Sremske Mitrovice, još 23. septembra 1923. godine. Spomenički kompleks koji čini i manji park, obnovljen je prošle godine, u okviru obeležavanja stogodišnjice bitke na Legetu. Mitrovčani su, i nizom drugih manifestacija obeležili ovaj događaj, a u Muzeju Srema otvorena je i izložba pod nazivom "Bitka na Legetu”, koja i dalje traje. "Prikupili smo veliku građu – novinske napise, oficirske dnevnike i izveštaje, oružje i fotografije kako bi sačuvali uspomenu na ovaj događaj i njegove posledice, kako po vojsku tako i po grad Sremsku Mitrovicu i stanovništvo ovog kraja”, ističe istoričar Olivera Delić, savetnik u Muzeju Srema.
