DIRLJIVO: Pevali smo deci dok smo ih spašavali
Vukašin Pljucić, hrabri spasilac udruženja Spasilaca na vodi Srbije, priča za Srbiju Danas o svom nesvakidašnjem iskustvu evakuisanja stanovništva iz potopljenog Obrenovca koje će pamtiti čitavog života.
Da li ste mogli da pretpostavite kakvo je stanje u Obrenovcu kada ste pozvani da spašavate ljude?
- Niko od nas nije znao šta ga očekuje. Mi smo obučeni za ovakve situacije, ali kada smo došli u Obrenovac niko nije ni pomišljao da je stanje toliko ozbiljno. Na ulazu u grad su virili lampioni od ulične rasvete, a kako smo se približavali prvim zgradama u Obrenovcu, čuli smo zastrašujuća dozivanja ljudi koji su se nalazili bukvalno svuda. Neki su bili na krovovima zgrada, kuća, neki u vodi...U početku je bilo jezivo, ali posle nekoliko dana spašavanja čovek već ogugla na sav taj užas.
Kako je izgledalo spašavanje?
- Prvo smo spašavali malu decu i majke, a potom starije i dalje po prioritetu. Najteže je bilo kada smo decu morali da odvajamo od roditelja, jer nisu svi mogli da stanu u čamac. Povedemo otprilike sedmoro dece i dve majke. Deca plaču jedno po jedno, a mi nekako spontano u svom tom ludilu, da bi ih smirili počnemo da pevamo , samo da ih animiramo dok ne dođemo na nasip Kolubare koji nije bio poplavljen.
Koji prizor ćete pamtiti zauvek?
- Ne može da se odvoji ništa konkretno, mi smo danonoćno spašavali ljude, konstantno smo bili u stalnom užasu, i taj prizor je stalno trajao. Sapvali smo 3-4 sata dnevno. Najgore je bilo noću. U potpunom mraku, ploviš sam, kao u gradu zombija, čuješ dozivanja ljudi dok dosta životinja pluta, jedva čekaš da svane da bude bar malo lakše.
Da li ste stekli neko novo poznanstvo u nesreći u kojoj ste se zadesili?
- Ceo prvi dan sam proveo sa jednim čovekom iz Rečne patrole, nismo se odvajli jedan od drugog a da nismo znali ni kako je kome od nas ime. Mislim da ga sad ne bih ni prepoznao. Iapak upoznao sam Obrada, divnog poslovnog čoveka koji je sa bratom sedeo na jednom od novobeogradskih splavova i slušao radio koji je izveštavao o poplavama. Kako nam je ispričao, nešto mu je“proradilo u stomaku“ i sa bratom je seo u čamac i uputio se uzvodno preko Save u Kolubaru do Obrenovca, kako bi nam ustupio svoj nimalo jeftin čamac. Rekao nam je: Ne morate ni da nam vratite čamac, ako će nekome da spasi život.
Šta je predstavljalo najveći problem pri spašavanju?
- Ponosan sam na stotine ljudi koji su dan i noć provodili u vodi da bi sapsili nečiji život. Ali najveći problem je bio nedostatak adekvatne opreme, nju niko od angažovanih nije imao. Naše neprofitno udruženje je ustupilo opremu, čamce, daske za povredu kičme...Ali to nije bilo dovoljno. Ljudi su spašavali u zimskim čizmama i običnim cipelama.
Kako vam izgleda sve posle nekoliko dana od kako se stanje smirilo?
- Posle ovog iskustva, definitivno se na život gleda drugačije. Shvatiš da je život jedan i da ga treba na najbolji način iskoristiti, jer nikad se ne zna šta nosi dan, a šta noć. Počneš da razmišljaš o potomstvu i o pravim vrednostima u životu. Sada ću definitivno ubrzati pripremu za venčanje sa mojom dugogodišnjom devojkom Jelenom.
