ДИРЉИВО: Певали смо деци док смо их спашавали
Вукашин Пљуцић, храбри спасилац удружења Спасилаца на води Србије, прича за Србију Данас о свом несвакидашњем искуству евакуисања становништва из потопљеног Обреновца које ће памтити читавог живота.
Да ли сте могли да претпоставите какво је стање у Обреновцу када сте позвани да спашавате људе?
- Нико од нас није знао шта га очекује. Ми смо обучени за овакве ситуације, али када смо дошли у Обреновац нико није ни помишљао да је стање толико озбиљно. На улазу у град су вирили лампиони од уличне расвете, а како смо се приближавали првим зградама у Обреновцу, чули смо застрашујућа дозивања људи који су се налазили буквално свуда. Неки су били на крововима зграда, кућа, неки у води...У почетку је било језиво, али после неколико дана спашавања човек већ огугла на сав тај ужас.
Како је изгледало спашавање?
- Прво смо спашавали малу децу и мајке, а потом старије и даље по приоритету. Најтеже је било када смо децу морали да одвајамо од родитеља, јер нису сви могли да стану у чамац. Поведемо отприлике седморо деце и две мајке. Деца плачу једно по једно, а ми некако спонтано у свом том лудилу, да би их смирили почнемо да певамо , само да их анимирамо док не дођемо на насип Колубаре који није био поплављен.
Који призор ћете памтити заувек?
- Не може да се одвоји ништа конкретно, ми смо даноноћно спашавали људе, константно смо били у сталном ужасу, и тај призор је стално трајао. Сапвали смо 3-4 сата дневно. Најгоре је било ноћу. У потпуном мраку, пловиш сам, као у граду зомбија, чујеш дозивања људи док доста животиња плута, једва чекаш да сване да буде бар мало лакше.
Да ли сте стекли неко ново познанство у несрећи у којој сте се задесили?
- Цео први дан сам провео са једним човеком из Речне патроле, нисмо се одвајли један од другог а да нисмо знали ни како је коме од нас име. Мислим да га сад не бих ни препознао. Иапак упознао сам Обрада, дивног пословног човека који је са братом седео на једном од новобеоградских сплавова и слушао радио који је извештавао о поплавама. Како нам је испричао, нешто му је“прорадило у стомаку“ и са братом је сео у чамац и упутио се узводно преко Саве у Колубару до Обреновца, како би нам уступио свој нимало јефтин чамац. Рекао нам је: Не морате ни да нам вратите чамац, ако ће некоме да спаси живот.
Шта је представљало највећи проблем при спашавању?
- Поносан сам на стотине људи који су дан и ноћ проводили у води да би сапсили нечији живот. Али највећи проблем је био недостатак адекватне опреме, њу нико од ангажованих није имао. Наше непрофитно удружење је уступило опрему, чамце, даске за повреду кичме...Али то није било довољно. Људи су спашавали у зимским чизмама и обичним ципелама.
Како вам изгледа све после неколико дана од како се стање смирило?
- После овог искуства, дефинитивно се на живот гледа другачије. Схватиш да је живот један и да га треба на најбољи начин искористити, јер никад се не зна шта носи дан, а шта ноћ. Почнеш да размишљаш о потомству и о правим вредностима у животу. Сада ћу дефинитивно убрзати припрему за венчање са мојом дугогодишњом девојком Јеленом.
