Work and Travel: Šansa da upoznate svet

Ivan Mitrić apsolvent Fakulteta političkih nauka sa oduševljenjem priča o svom prekookeanskom iskustvu.

"Želeo sam još od prve godine da idem u Ameriku, ali ipak nisam hteo mnogo da zapostavim fakultet. Prijatelji koji su bili, imali su samo reči hvale za ovaj program, i kada sam došao do četvrte godine fakulteta rekao sam sad ili nikad! Iako sam produžio studije, mogu slobodno da kažem da je vredelo!"

"Bio sam u Panama Siti Biču na Floridi. U tom mestu ima mnogo naših ljudi kao i Ukrajinaca i Rusa, tako da sam se brzo snašao. Posednjih mesec dana sam išao u Čikago kod rođaka, a potom i u Njujork, kojim sam fasciniran", uzbudljivo priča Mitrić i dodaje da bi opet otišao u SAD.

"Prijavio bih se opet na ovaj program, ali pošto je to nemoguće jer sam apsolvent, čekam da završim fakultet i ponovo idem u SAD. Amerika je definitivno zemlja mojih snova, ozbiljna zemlja u kojoj se ceni poštuje svaki rad. Iako mnogi Amerikanci ni ne znaju gde je Srbija, pa čak ni ko je Novak Đoković, svi su prijateljski nastrojeni i nije im bitno ko je odakle i koje je vere. Plaćen je svaki minut prekovremenog rada, i za svaki rad možeš da zaradiš toliko da možeš sebi sve da priuštiš", zaključuje Mitrić.

Kao i Ivan i Jelena Crnogorac studenkinja Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu se odlučila da ode u Ameriku na osnovu pozitivnih priča koje je čula od svoje drugraice, i kako kaže nije se pokajala ni u jednom trenutku."Bila sam u malom turističkom mestu Lejk Plesidu u državi Njujork. Nije mi bilo teško da se snađem jer je veliki broj studenata iz Srbije kao i iz okruženja u isto vreme bio u ovom prelepom mestu.

Inače u Lejk Plesidu živi i veliki broj naših ljudi, tako da se često mogao čuti srpski jezik. Sve što smo potpisali u ugovoru je bilo maksimalno ispoštovano, poslodavci su bili vrlo ljubazni i bili su uvek dostupni za nas. Radila sam u hotelu, a smeštaj nam je bio u domu u kome smo imali tri obroka, po ceni od samo 100 dolara za mesec dana. Sav novac koji smo uložili u ovaj put smo vratili jer su zarade bile odlične.  U Americi svako ko ima želju da radi, posao može vrlo brzo da nađe, a svaki trud se maksimalno ispalti. U budućnosti svakako sebe vidim u Americi, jer je sve podređeno uspehu pojedinca. Naročito mi se svideo Njujork koji me je očarao, i u njemu bih volela da živim jednog dana. Jedino što mi je žao jeste što ranije nisam otišla u SAD", kaže Jelena.

Zbog velikog prijateljstva sa svojim drugom Markom ni Petar Mandić nije mogao da odbije put u Ameriku, iako je imao samo 19 godina kada je krenuo  u prekookeansku avanturu.

“Prijateljstvo sa Markom je bilo presudno da krenem u Ameriku, ali i zarada da bih mogao da platim studije. Nisam imao novac za put i morao sam da pozajmim 2.500 evra koji su mi bili neophodni za odlazak i troškove do prve plate. Naš primarni cilj koji smo hteli da ostvarimo u Americi je bila zarada da bismo isfinansirali studije. Iz tog razloga smo se odlučili za Aljasku, jer u njoj ne važi Federalni porez, a i satnica rada je iznosila u proseku 8 dolara što je više nego u ostalim delovima Amerike. Tako smo otišli u Ferbengs u Aljasci, malo mesto u kome je sve podređeno turizmu. “, počinje svoju zanimljivu priču Petar.

"U Ferbengsu živi veliki broj naših ljudi, tako da nam nije bio problem da se snađemo. Poslodavac je ispoštovao sve dogovorene uslove i sve je bilo korektno sa njegove strane. Radili smo kao pomoćnici kuvara u jednom hotelu sa četiri zvezdice. Međutim, u roku od tri dana smo našli još dva posla. Zaposlili smo se u još jednom hotelu i u Mek Donaldsu. Čim smo zatražili posao, odmah su nam ponudili otvorene pozicije i mogli smo istog dana da krenemo sa radom. Radili smo po ceo dan, od 8 ujutru do ponoći. Pošto smo radili na tri mesta, kupili smo kombi kako bismo brže stizali na posao. Kombi je koštao samo 500 dolara i bio nam je jako koristan. Iako je bilo naporno, to je bilo veliko životno iskustvo, posle koga smo sazreli kao ljudi”, zaključuje Petar.