Work анд Травел: Шанса да упознате свет

Иван Митрић апсолвент Факултета политичких наука са одушевљењем прича о свом прекоокеанском искуству.

"Желео сам још од прве године да идем у Америку, али ипак нисам хтео много да запоставим факултет. Пријатељи који су били, имали су само речи хвале за овај програм, и када сам дошао до четврте године факултета рекао сам сад или никад! Иако сам продужио студије, могу слободно да кажем да је вредело!"

"Био сам у Панама Сити Бичу на Флориди. У том месту има много наших људи као и Украјинаца и Руса, тако да сам се брзо снашао. Поседњих месец дана сам ишао у Чикаго код рођака, а потом и у Њујорк, којим сам фасциниран", узбудљиво прича Митрић и додаје да би опет отишао у САД.

"Пријавио бих се опет на овај програм, али пошто је то немогуће јер сам апсолвент, чекам да завршим факултет и поново идем у САД. Америка је дефинитивно земља мојих снова, озбиљна земља у којој се цени поштује сваки рад. Иако многи Американци ни не знају где је Србија, па чак ни ко је Новак Ђоковић, сви су пријатељски настројени и није им битно ко је одакле и које је вере. Плаћен је сваки минут прековременог рада, и за сваки рад можеш да зарадиш толико да можеш себи све да приуштиш", закључује Митрић.

Као и Иван и Јелена Црногорац студенкиња Економског факултета у Новом Саду се одлучила да оде у Америку на основу позитивних прича које је чула од своје друграице, и како каже није се покајала ни у једном тренутку."Била сам у малом туристичком месту Лејк Плесиду у држави Њујорк. Није ми било тешко да се снађем јер је велики број студената из Србије као и из окружења у исто време био у овом прелепом месту.

Иначе у Лејк Плесиду живи и велики број наших људи, тако да се често могао чути српски језик. Све што смо потписали у уговору је било максимално испоштовано, послодавци су били врло љубазни и били су увек доступни за нас. Радила сам у хотелу, а смештај нам је био у дому у коме смо имали три оброка, по цени од само 100 долара за месец дана. Сав новац који смо уложили у овај пут смо вратили јер су зараде биле одличне.  У Америци свако ко има жељу да ради, посао може врло брзо да нађе, а сваки труд се максимално испалти. У будућности свакако себе видим у Америци, јер је све подређено успеху појединца. Нарочито ми се свидео Њујорк који ме је очарао, и у њему бих волела да живим једног дана. Једино што ми је жао јесте што раније нисам отишла у САД", каже Јелена.

Због великог пријатељства са својим другом Марком ни Петар Мандић није могао да одбије пут у Америку, иако је имао само 19 година када је кренуо  у прекоокеанску авантуру.

“Пријатељство са Марком је било пресудно да кренем у Америку, али и зарада да бих могао да платим студије. Нисам имао новац за пут и морао сам да позајмим 2.500 евра који су ми били неопходни за одлазак и трошкове до прве плате. Наш примарни циљ који смо хтели да остваримо у Америци је била зарада да бисмо исфинансирали студије. Из тог разлога смо се одлучили за Аљаску, јер у њој не важи Федерални порез, а и сатница рада је износила у просеку 8 долара што је више него у осталим деловима Америке. Тако смо отишли у Фербенгс у Аљасци, мало место у коме је све подређено туризму. “, почиње своју занимљиву причу Петар.

"У Фербенгсу живи велики број наших људи, тако да нам није био проблем да се снађемо. Послодавац је испоштовао све договорене услове и све је било коректно са његове стране. Радили смо као помоћници кувара у једном хотелу са четири звездице. Међутим, у року од три дана смо нашли још два посла. Запослили смо се у још једном хотелу и у Мек Доналдсу. Чим смо затражили посао, одмах су нам понудили отворене позиције и могли смо истог дана да кренемо са радом. Радили смо по цео дан, од 8 ујутру до поноћи. Пошто смо радили на три места, купили смо комби како бисмо брже стизали на посао. Комби је коштао само 500 долара и био нам је јако користан. Иако је било напорно, то је било велико животно искуство, после кога смо сазрели као људи”, закључује Петар.