PUSTILI SMO DEDI PORNIĆ UMESTO DNEVNIKA: VHS je i zvanično otišao u istoriju ali ostale su uspomene

Tehnologija se kreće nezaustavljivim trkom. Video rekorderi i VHS kasete su već odavno istorija, ali ove nedelje stigla je vest koja je, tako reći, i ozvaničila i zacementirala ovo neumitno potonuće u ponore prošlosti. Japanska kompanija "Funai Electric" najavila je da će ovog meseca proizvesti poslednji video rekorder. A da vas je neko koji dan ranije pitao da li se ovi praistorijski uređaji uopšte i proizvode ovih dana, verovatno biste rekli "ma, kakvi".

Moguće je, takođe, da vam ne bi ni bilo žao što je tako - DVD ili piratski DivX diskovi daleko su praktičniji, a i sa njima se ovih dana sve ređe bakćemo, kad nam uz brzu internet vezu sve dostupno uz nekoliko klikova. Ima već prilično godina otkako mi je drug rekao da je shvatio da mu je bolje da časkom skine sa neta film koji želi da reprizira, umesto da ga traži u bogatoj kolekciji diskova pohranjenoj u brojnim "torticama".

Pročitajte OVDE zašto treba da izbrišete datum rođenja sa Fejsbuka.

Mnogi su se, u vreme kada su kompjuteri zavladali, sa mukom oslobađali glomazne kolekcije VHS kaseta, jer bi postali odveć žaobitni pri pomisli da je jednostavno bace u kontejner. Pa, šteta, majku mu, to se godinama skupljalo, presnimavalo, gledalo, a sada tek tako da se baci. A niko neće ni da kupi, svi prešli na diskove! Kolekcija smo se, najzad, nekako i rešili, ali tu su uspomene, koje, reklo bi se, ipak ne blede tako brzo, bar kod onih koji su odrastali uz VHS.

Žuti titlovi, nalepnice i gladni video koji guta traku

Ostaju nam u sećanju legendarni žuti titlovi, kojima su ispisivani prevodi filmova na piratskim trakama, a da su oni, u neku ruku, postali zaštitni znak jedne epohe u životu filmofila svedoči i činjenica da je po njima nazvana i jedna knjiga o filmu, u susednoj Hrvatskoj, čiji su autori odrastali uz VHS.

Nećemo zaboraviti ni onu plastičnu pločicu, u uglu, koja se izbijala da kaseta više ne bi mogla da se presnimi. Sve dok preko udubljenja ne zalepiš selotejp ili gurneš zgužvano parče papira.

Pogledajte OVDE kako će izgledati budućnost, pod uticajem interneta.

Svakome se bar jednom desilo i da mu video proguta traku, a posebna zabava je bilo i lepljenje nalepnica, koje su se dobijale uz prazne kasete, na kojima se svojeručno mogao napisati naziv filma... A sve nas je do neba smaralo i beskrajno premotavanje trake na početak, pre nego što se vrati u klub, jerbo se zato mogao i platiti penal, ako je videotekar strog.

Posebna je bila čar snimanje filmova sa televizije, a uz pomoć tajmera. Proklinjali smo kašnjenje filmova na te ve kanalima, zbog kojih se moglo desiti, da, recimo, umesto pornića koji treba da počne odmah, pola trake zaume neki kaubojac.

I pamtićemo i prelistavanje kataloga u videotekama, koji su neretko bili ispisani ručno, ili otkucani na pisaćoj mašini (još jedan relikt prošlosti - omladinci neka, po potrebi, izguglaju). U mom omiljenom klubu, kasete su se izdavale u crnim, masivnim kutijama, koje su meni, kao klincu, delovale krajnje opako i sasvim adekvatno, budući da sam najviše voleo da iznajmljujem horore.

Kad bih išao u video klub sa mlađim bratom od ujaka, to je umelo i da bude problem, jer se on horora previše plašio, pa je preferirao akcijaše. Nekako sam ga nagovorio da uzmimamo po jedan horor i jedan akcijaš. Jednom prilikom, videotekar mi je preporučio pravi treš biser italijanske strave, film "Beyond the Darkness" Džoa Damata, za kojeg je tvrdio da je vrlo krvav. No, kad smo počeli da gledamo, prvih dvadesetak minuta bili su vrlo mirni, čak dosadni, kao neka dramedija. Bratić je već počeo da me zeza: "Uf, al' ti je horor! Ovi samo pričaju!" Ali, onda je usledila (bar za mene) legendarna scena u kojoj poremećeni mladić počinje da vadi organe iz utrobe svoje mrtve drage, ne bi li je preparirao, i bar tako zadržao kraj sebe.

Pogledajte OVDE kako radi ventilator za međunožje i pazuhe.

Bratić je počeo da viče: "Joj, pa on joj vadi creva! Aaaa! Vadi joj oči! Šta je ovo?", a u sobu je uletela ujna i zabranila nam da gledamo dalje. Bio sam neviđeno kivan što nije bio tiši, te nismo mogli da odgledamo do kraja. Ali, na ovaj film sam ipak naleteo kasnije, kada je u igru ušao gore pomenuti DivX, te sam zacelio rane iz detinjstva.

Zahvaljujući VHS-u, ubacili smo porniće u Dnevnik 2!

Mlađi brat od ujaka mi je pravio probleme, ali stariji od strica mi je ispričao najzanimljiviju pričicu o (zlo)upotrebi videa koju sam ikada čuo. Kad je bio kod svog pajtaša iz jednog prigradskog naselja, surovo ih je naljutio drugarov deda, jer im nije dopustio da gledaju na te veu šta su hteli. Trebalo je da počne Dnevnik 2, a Dnevnik 2 se, jelte, ne sme propustiti! Dva mangaša smislila su surovu osvetu. U video su krišom ubacili kasetu sa pornićem, a kada je odzvonila špica najvažnije informativne emisije, stisnuli su plej na daljincu, a na ekranu je počela akcija, u krupnom planu.

Kakve čari je imalo skrivanje pornića pre interneta, u vreme VHS-a i časopisa, pročitajte OVDE.

Deda je zinuo, a onda počeo glasno da psuje. I televiziju i državu i narod i boga i sudbinu, i tako dalje. "Pa, zar jeb*čina u Dnevniku! To da doživim pod stare dane! Bruka! Sramota!", grmeo je deka, zgađen, izašavši u dvorište. Sa psovanjem je prestao kad je uputio sočnu psovku na račun čiviluka na kojem je bog okačio gaće. Čovek u godinama, već pomalo posenilio, nije imao pojma šta sve može ono sokoćalo koje su stavili ispod televizora. Shvatio je šta se desilo, tek kada se, kasnije te večeri, požalio komšiji na sadržaj Dnevnika. "A, šta veliš, Milutine, kod tebe nije bila jeb*čina!?"

Video rekorderi, počivajte u miru, zajedno sa VHS trakama koje su vas nesebično hranile...