ПУСТИЛИ СМО ДЕДИ ПОРНИЋ УМЕСТО ДНЕВНИКА: ВХС је и званично отишао у историју али остале су успомене

Технологија се креће незаустављивим трком. Видео рекордери и ВХС касете су већ одавно историја, али ове недеље стигла је вест која је, тако рећи, и озваничила и зацементирала ово неумитно потонуће у поноре прошлости. Јапанска компанија "Фунаи Елецтриц" најавила је да ће овог месеца произвести последњи видео рекордер. А да вас је неко који дан раније питао да ли се ови праисторијски уређаји уопште и производе ових дана, вероватно бисте рекли "ма, какви".

Могуће је, такође, да вам не би ни било жао што је тако - ДВД или пиратски DivX дискови далеко су практичнији, а и са њима се ових дана све ређе бакћемо, кад нам уз брзу интернет везу све доступно уз неколико кликова. Има већ прилично година откако ми је друг рекао да је схватио да му је боље да часком скине са нета филм који жели да репризира, уместо да га тражи у богатој колекцији дискова похрањеној у бројним "тортицама".

Прочитајте ОВДЕ зашто треба да избришете датум рођења са Фејсбука.

Многи су се, у време када су компјутери завладали, са муком ослобађали гломазне колекције ВХС касета, јер би постали одвећ жаобитни при помисли да је једноставно баце у контејнер. Па, штета, мајку му, то се годинама скупљало, преснимавало, гледало, а сада тек тако да се баци. А нико неће ни да купи, сви прешли на дискове! Колекција смо се, најзад, некако и решили, али ту су успомене, које, рекло би се, ипак не бледе тако брзо, бар код оних који су одрастали уз ВХС.

Жути титлови, налепнице и гладни видео који гута траку

Остају нам у сећању легендарни жути титлови, којима су исписивани преводи филмова на пиратским тракама, а да су они, у неку руку, постали заштитни знак једне епохе у животу филмофила сведочи и чињеница да је по њима названа и једна књига о филму, у суседној Хрватској, чији су аутори одрастали уз ВХС.

Нећемо заборавити ни ону пластичну плочицу, у углу, која се избијала да касета више не би могла да се пресними. Све док преко удубљења не залепиш селотејп или гурнеш згужвано парче папира.

Погледајте ОВДЕ како ће изгледати будућност, под утицајем интернета.

Свакоме се бар једном десило и да му видео прогута траку, а посебна забава је било и лепљење налепница, које су се добијале уз празне касете, на којима се својеручно могао написати назив филма... А све нас је до неба смарало и бескрајно премотавање траке на почетак, пре него што се врати у клуб, јербо се зато могао и платити пенал, ако је видеотекар строг.

Посебна је била чар снимање филмова са телевизије, а уз помоћ тајмера. Проклињали смо кашњење филмова на те ве каналима, због којих се могло десити, да, рецимо, уместо порнића који треба да почне одмах, пола траке зауме неки каубојац.

И памтићемо и прелиставање каталога у видеотекама, који су неретко били исписани ручно, или откуцани на писаћој машини (још један реликт прошлости - омладинци нека, по потреби, изгуглају). У мом омиљеном клубу, касете су се издавале у црним, масивним кутијама, које су мени, као клинцу, деловале крајње опако и сасвим адекватно, будући да сам највише волео да изнајмљујем хороре.

Кад бих ишао у видео клуб са млађим братом од ујака, то је умело и да буде проблем, јер се он хорора превише плашио, па је преферирао акцијаше. Некако сам га наговорио да узмимамо по један хорор и један акцијаш. Једном приликом, видеотекар ми је препоручио прави треш бисер италијанске страве, филм "Beyond the Darkness" Џоа Дамата, за којег је тврдио да је врло крвав. Но, кад смо почели да гледамо, првих двадесетак минута били су врло мирни, чак досадни, као нека драмедија. Братић је већ почео да ме зеза: "Уф, ал' ти је хорор! Ови само причају!" Али, онда је уследила (бар за мене) легендарна сцена у којој поремећени младић почиње да вади органе из утробе своје мртве драге, не би ли је препарирао, и бар тако задржао крај себе.

Погледајте ОВДЕ како ради вентилатор за међуножје и пазухе.

Братић је почео да виче: "Јој, па он јој вади црева! Аааа! Вади јој очи! Шта је ово?", а у собу је улетела ујна и забранила нам да гледамо даље. Био сам невиђено киван што није био тиши, те нисмо могли да одгледамо до краја. Али, на овај филм сам ипак налетео касније, када је у игру ушао горе поменути DivX, те сам зацелио ране из детињства.

Захваљујући ВХС-у, убацили смо порниће у Дневник 2!

Млађи брат од ујака ми је правио проблеме, али старији од стрица ми је испричао најзанимљивију причицу о (зло)употреби видеа коју сам икада чуо. Кад је био код свог пајташа из једног приградског насеља, сурово их је наљутио другаров деда, јер им није допустио да гледају на те веу шта су хтели. Требало је да почне Дневник 2, а Дневник 2 се, јелте, не сме пропустити! Два мангаша смислила су сурову освету. У видео су кришом убацили касету са порнићем, а када је одзвонила шпица најважније информативне емисије, стиснули су плеј на даљинцу, а на екрану је почела акција, у крупном плану.

Какве чари је имало скривање порнића пре интернета, у време ВХС-а и часописа, прочитајте ОВДЕ.

Деда је зинуо, а онда почео гласно да псује. И телевизију и државу и народ и бога и судбину, и тако даље. "Па, зар јеб*чина у Дневнику! То да доживим под старе дане! Брука! Срамота!", грмео је дека, згађен, изашавши у двориште. Са псовањем је престао кад је упутио сочну псовку на рачун чивилука на којем је бог окачио гаће. Човек у годинама, већ помало посенилио, није имао појма шта све може оно сокоћало које су ставили испод телевизора. Схватио је шта се десило, тек када се, касније те вечери, пожалио комшији на садржај Дневника. "А, шта велиш, Милутине, код тебе није била јеб*чина!?"

Видео рекордери, почивајте у миру, заједно са ВХС тракама које су вас несебично храниле...