Rat nula i jedinica

Kao toliko priča u svetu digitalne bezbednosti i ova je počela krajnje jednostavno - ljudskim nemarom

Tokom 2006. godine, visoki zvaničnik sirijske vlade poneo je svoj računar sa sobom u posetu Londonu. Jednog dana, on je izašao iz hotela i ostavio za sobom laptop. Dok je uživao u čarima Londona, agenti Mosada, izraelske obaveštajne službe, ušunjali su se u njegovu sobu i instalirali ''trojanca'' na računaru, koji im je omogućavao da prate sve komunikacije sa ovog računara.

Za Sirijce je to svakako bio problem. Ali kada su Izraelci počeli da ispituju fajlove koji su se nalazili na računaru, jedna fotografija im je zapala za oko. Na njoj jedan čovek azijskog porekla u plavoj trenerci stoji pored drugog čoveka, Arapina, na sred pustinje. To je vrlo lako mogao biti bezopasan sastanak dvojice prijatelja ili čak fotografija sa odmora. Ali, Mosad je uspešno identifikovao jednog čoveka kao Čon Čibu, vođu nuklearnog programa Severne Koreje, i Ibrahima Otmana, direktora sirijske Komisije za atomsku energiju. Kada su pored te slike pronašli i druga dokumenta, kao što su građevinski planovi i fotografije jednog tipa cevi koji se koriste za rad na fisionim materijalima, Izraelci su došli do krajnje uznemirujućih zaključka: Uz pomoć iz Severne Koreje, Sirijci su tajno gradili objekat u oblasti al Kibar u kojem je trebalo da se obrađuje plutonijum, što je najvažniji korak u sklapanju nuklearne bombe. Naknadna istraga Međunarodne agencije za atomsku energiju je potvrdila njihove sumnje.

Zabrinuti zbog ovog otkrića o svojim otvoreno neprijateljskim susedima, Izraelci pokreću ''Operaciju voćnjak''. Malo posle ponoći, 6. septembra 2007. godine, sedam izraelskih borbenih aviona F-15 povredilo je sirijski vazdušni prostor. Preleteli su nekoliko stotina kvadratnih kilometara izraelske teritorije i bacili nekoliko bombi koje su sravnile sa zemljom nuklearni kompleks Al Kibar, a da sirijska mreža PVO nije ispalila ni metak.

Za ovaj propust u mreži svakako nisu bili krivi radarski oficiri sirijske vojske, već njihova tehnologija! Ako je ubacivanje trojanca u računar sirijskog zvaničnika bio čin ''sajber špijunaže'' - otkrivanja tajnih informacija digitalnim sredstvima – onda je ''Operacija Voćnjak'' bila njegova rođaka, naoružana do zuba.

Pre bombardovanja, Izraelci su prodrli u sirijsku vojnu računarsku mrežu na takav način da su mogli da prate akcije svojih protivnika, a što je najvažnije, Izraelci su mogli da usmere svoje informacione podatke u mrežu sirijske protivvazdušne odbrane. Izraelci su ubacili lažnu sliku vazdušnog prostora Sirije na ekran radara, čime su obmanuli sirijske radarske operatere u verovanju da je sve u redu, dok su neprijateljski avioni nesmetano prodrli duboko u njihov vazdušni prostor. Efektivnim isključivanjem sirijske vazdušne odbrane za ovu misiju, Izraelci su pružili svetu ''negativan pogled'' na budućnost sajber ratovanja.

Novi tip ratovanja

Danas, više od stotinu svetskih armija imaju neku vrstu organizacije za sajber ratovanje. Kompleks Fort Mid u Merilendu je dom američke Agencije za nacionalnu bezbednost (NSA) i tzv. Sajber komande. Ovaj kompleks ima više osoblja nego jedan Pentagon.

Sa druge strane, Datong ulica u Šangaju je dom ''Jedinice 61398'', kineske grupe koje je navodno povezane sa hakerskim napadima na SAD, od vojnih komunikaciju do interne pošte Njujork Tajmsa.

Ono što digitalni rat razlikuje od prethodnih obaveštajnih programa je činjenica da ''digitalne operacije'' mogu nesmetano da se transformišu iz jednostavnog prikupljanja informacija u agresivnu akciju. Za razliku od savezničkog razbijanja nemačkih radio kodova tokom Drugog svetskog rata, sajber napadi nude potencijal da se, ne samo pročitaju neprijateljski ''radio signali'', već i preuzme kontrola nad samim radijom.

Onemogućavanje ili ometanje umrežene komunikacije protivnika je "previše glasno", koristeći se sajber terminologijom. Drugim rečima, efekat napada je očigledan, tako da žrtva zna da je sistem ugrožen. Suptilniji napadač može umesto toga da ''korumpira'' informacije u okviru svojih ciljeva, što dovodi do toga da napadnut sistem počinje da šalje pogrešne izveštaje svojim operaterima, ali tako da ti izveštaji ne izgledaju kao rezultat sajber napada već kao da dolaze iz samog sistema.

Slučaj Kine i SAD

Sjedinjene Države su nedavno saopštile da su otkrile različite napade na korporativne i infrastrukturne računarske sisteme u zemlji koji potiču sa računara koji se nalaze u Narodnoj Republici Kini. Međutim, gotovo je nemoguće znati da li ili ne napad sponzoriše kineska vlada, zbog teškoća u praćenju pravih identiteta u sajber prostoru.

Kina je naravno negirala optužbe za sajber ratovanje, i optužila SAD da se bave sajber ratom protiv NR Kine, što američka vlada takođe demantuje.

U maju 2014. godine Savezni sud u Sjedinjenim Državama optužio je pet oficira Jedinice 61398 pod optužbom krađe poverljivih poslovnih informacija od američkih komercijalnih firmi i ubacivanja ''malvara'' (zloćudnih softvera) na njihove računare.

Prema rečima bivšeg člana američke agencije NSA, Edvarda Snoudena, ova agencija aktivno sprovodi špijunažu nad kineskim univerzitetima, preduzećima i političarima još od 2009. godine.

''Digitalne bitke ubeđivanja''

Dronovi ili bespilotne letelice, postale su jedna od najvažnijih tehnologija u ratu. One pružaju mogućnosti nadzora i dostavite zaliha, ali su isto tako savršeno sposobne da pošalju par raketa na potencijalne mete.

Uklanjanje ljudi iz aviona je stvorilo nove i nepredviđene ranjivosti. Svaki robotski sistem povezan je na računarsku mrežu, koja obezbeđuje kako rukovanje tako i njegovu GPS lokaciju. Ista tehnologija koja omogućava dronovima da napadnu mete hiljadama kilometara daleko takođe otvara mogućnosti i za ometanje ili čak preuzimanje. Shodno tome, mi ulazimo u eru onoga što Piter Singer, za magazin ''Popular Sajens'', naziv ''digitalnim bitkama ubeđivanja''.

Niko ne može da ''preuzme metak u letu'', kao što niko nikada nije bio u stanju da ''ispere'' mozak pilotu bombardera u vazduhu. Međutim, ako hakeri mogu da ugroze sisteme naoružanja, oni takođe mogu i da ih "ubede" da rade suprotno od onoga što njihovi vlasnici nameravaju. Rezultat bi bio potpuno nova vrsta borbe, u kojoj je cilj ne samo da uništi neprijateljske tenkove, već ih takođe naterati da voze u krug ili čak napadaju jedni druge.

Internet je možda počeo kao projekat Ministarstva odbrane SAD, ali je od tada postao jedan od najvećih svetskih sila za političke, ekonomske i društvene promene. Zbog te ''dvostruke istorije'' interneta, ne bi trebalo da nas čudi kada jednog dana sajber svemir preuzme centralnu ulogu u vođenju ratova. Rat, pa čak i onaj sa nulama i jedinicama, i dalje će biti jedno kolosalno gubljenje vremena.