Рат нула и јединица

Као толико прича у свету дигиталне безбедности и ова је почела крајње једноставно - људским немаром

Током 2006. године, високи званичник сиријске владе понео је свој рачунар са собом у посету Лондону. Једног дана, он је изашао из хотела и оставио за собом лаптоп. Док је уживао у чарима Лондона, агенти Мосада, израелске обавештајне службе, ушуњали су се у његову собу и инсталирали ''trojanca'' на рачунару, који им је омогућавао да прате све комуникације са овог рачунара.

За Сиријце је то свакако био проблем. Али када су Израелци почели да испитују фајлове који су се налазили на рачунару, једна фотографија им је запала за око. На њој један човек азијског порекла у плавој тренерци стоји поред другог човека, Арапина, на сред пустиње. То је врло лако могао бити безопасан састанак двојице пријатеља или чак фотографија са одмора. Али, Мосад је успешно идентификовао једног човека као Чон Чибу, вођу нуклеарног програма Северне Кореје, и Ибрахима Отмана, директора сиријске Комисије за атомску енергију. Када су поред те слике пронашли и друга документа, као што су грађевински планови и фотографије једног типа цеви који се користе за рад на фисионим материјалима, Израелци су дошли до крајње узнемирујућих закључка: Уз помоћ из Северне Кореје, Сиријци су тајно градили објекат у области ал Кибар у којем је требало да се обрађује плутонијум, што је најважнији корак у склапању нуклеарне бомбе. Накнадна истрага Међународне агенције за атомску енергију је потврдила њихове сумње.

Забринути због овог открића о својим отворено непријатељским суседима, Израелци покрећу ''Операцију воћњак''. Мало после поноћи, 6. септембра 2007. године, седам израелских борбених авиона Ф-15 повредило је сиријски ваздушни простор. Прелетели су неколико стотина квадратних километара израелске територије и бацили неколико бомби које су сравниле са земљом нуклеарни комплекс Ал Кибар, а да сиријска мрежа ПВО није испалила ни метак.

За овај пропуст у мрежи свакако нису били криви радарски официри сиријске војске, већ њихова технологија! Ако је убацивање тројанца у рачунар сиријског званичника био чин ''sajber шпијунаже'' - откривања тајних информација дигиталним средствима – онда је ''Операција Воћњак'' била његова рођака, наоружана до зуба.

Пре бомбардовања, Израелци су продрли у сиријску војну рачунарску мрежу на такав начин да су могли да прате акције својих противника, а што је најважније, Израелци су могли да усмере своје информационе податке у мрежу сиријске противваздушне одбране. Израелци су убацили лажну слику ваздушног простора Сирије на екран радара, чиме су обманули сиријске радарске оператере у веровању да је све у реду, док су непријатељски авиони несметано продрли дубоко у њихов ваздушни простор. Ефективним искључивањем сиријске ваздушне одбране за ову мисију, Израелци су пружили свету ''негативан поглед'' на будућност сајбер ратовања.

Нови тип ратовања

Данас, више од стотину светских армија имају неку врсту организације за сајбер ратовање. Комплекс Форт Мид у Мериленду је дом америчке Агенције за националну безбедност (НСА) и тзв. Сајбер команде. Овај комплекс има више особља него један Пентагон.

Са друге стране, Датонг улица у Шангају је дом ''Јединице 61398'', кинеске групе које је наводно повезане са хакерским нападима на САД, од војних комуникацију до интерне поште Њујорк Тајмса.

Оно што дигитални рат разликује од претходних обавештајних програма је чињеница да ''дигиталне операције'' могу несметано да се трансформишу из једноставног прикупљања информација у агресивну акцију. За разлику од савезничког разбијања немачких радио кодова током Другог светског рата, сајбер напади нуде потенцијал да се, не само прочитају непријатељски ''радио сигнали'', већ и преузме контрола над самим радијом.

Онемогућавање или ометање умрежене комуникације противника је "превише гласно", користећи се сајбер терминологијом. Другим речима, ефекат напада је очигледан, тако да жртва зна да је систем угрожен. Суптилнији нападач може уместо тога да ''корумпира'' информације у оквиру својих циљева, што доводи до тога да нападнут систем почиње да шаље погрешне извештаје својим оператерима, али тако да ти извештаји не изгледају као резултат сајбер напада већ као да долазе из самог система.

Случај Кине и САД

Сједињене Државе су недавно саопштиле да су откриле различите нападе на корпоративне и инфраструктурне рачунарске системе у земљи који потичу са рачунара који се налазе у Народној Републици Кини. Међутим, готово је немогуће знати да ли или не напад спонзорише кинеска влада, због тешкоћа у праћењу правих идентитета у сајбер простору.

Кина је наравно негирала оптужбе за сајбер ратовање, и оптужила САД да се баве сајбер ратом против НР Кине, што америчка влада такође демантује.

У мају 2014. године Савезни суд у Сједињеним Државама оптужио је пет официра Јединице 61398 под оптужбом крађе поверљивих пословних информација од америчких комерцијалних фирми и убацивања ''малвара'' (злоћудних софтвера) на њихове рачунаре.

Према речима бившег члана америчке агенције НСА, Едварда Сноудена, ова агенција активно спроводи шпијунажу над кинеским универзитетима, предузећима и политичарима још од 2009. године.

''Дигиталне битке убеђивања''

Дронови или беспилотне летелице, постале су једна од најважнијих технологија у рату. Оне пружају могућности надзора и доставите залиха, али су исто тако савршено способне да пошаљу пар ракета на потенцијалне мете.

Уклањање људи из авиона је створило нове и непредвиђене рањивости. Сваки роботски систем повезан је на рачунарску мрежу, која обезбеђује како руковање тако и његову ГПС локацију. Иста технологија која омогућава дроновима да нападну мете хиљадама километара далеко такође отвара могућности и за ометање или чак преузимање. Сходно томе, ми улазимо у еру онога што Питер Сингер, за магазин ''Популар Сајенс'', назив ''дигиталним биткама убеђивања''.

Нико не може да ''преузме метак у лету'', као што нико никада није био у стању да ''испере'' мозак пилоту бомбардера у ваздуху. Међутим, ако хакери могу да угрозе системе наоружања, они такође могу и да их "убеде" да раде супротно од онога што њихови власници намеравају. Резултат би био потпуно нова врста борбе, у којој је циљ не само да уништи непријатељске тенкове, већ их такође натерати да возе у круг или чак нападају једни друге.

Интернет је можда почео као пројекат Министарства одбране САД, али је од тада постао један од највећих светских сила за политичке, економске и друштвене промене. Због те ''двоструке историје'' интернета, не би требало да нас чуди када једног дана сајбер свемир преузме централну улогу у вођењу ратова. Рат, па чак и онај са нулама и јединицама, и даље ће бити једно колосално губљење времена.