JUGU UNIŠTILI, A TURSKOJ OPRAŠTAJU: Zašto Brisel puzi pred Erdoganom?

Britanski Gardijan objavio je ove nedelje tekst s naslovom "Erdogan je problematičan partner, ali EU je potrebna tursku pomoć". Ovo je, nažalost, tipičan stav koji dominira u Evropi već godinama, a svodi se na okretanje glave od "režimskih" aspekata turske vlasti. Evropi je zaista hitno treba pomoć zbog konkretnih problema, ali što ako je uzrok tih problema upravo turska vlast? Zar će od nje tražiti i rešenja?

"Nije da volimo Erdogana, ali ga trebamo!"

Ipak, nije problem to što je Turska počela da se na takav izrabljivački način ponaša prema Evropi, problem je, zapravo čuđenje, zašto Evropa to uporno prihvata i tretira Tursku kao nekakvu tabu temu kojoj ne sme da se priča?

Zanimljivo je i to da Erdogan vešto koristi svoju poziciju. Baš nakon ovakve mlitave evropske reakcije, baš nakon svih tih javnih objava u stilu "Nije da volimo Erdogana, ali ga trebamo!", on pokreće najveću ofanzivu protiv slobode govora u Turskoj. Eliminisao je najtiražniji turski list Zaman i pretvorio ga u prorežimski medij, a onda se požurio dalje i napao druge nepogodne novinare i novinske organizacije.

Tako "loš", a tako "dobar"

Erdogan zna da ako je ikada ima priliku da bude "loš momak" po pitanju ovakvih stvari, onda je to sada. Njegovi potezi i ne čude, uvek se znalo ko je on. Ovo za njega nije sramota, jer se on napokon ponaša onako kakav je, ali ovo jeste ogromna sramota za Evropu koja to dopušta - ne samo da dopušta, već se o tome ni da pisne!

U isto vreme, naveliko se kritikuje svaki navodno "agresivan" potez protiv slobode govora i slobode novinarstva u Rusiji.

Kako Brisel uopšte sme da kritikuje Rusiju a da se prvo ne osvrne na svoj komšiluk? Ćutanje prema turskom gušenju demokratije i slobode govora je samim time još strašnije, jer je Turska, barem prema partnerstvu (NATO) i integracijama (EU), bliža od Rusije.

Možda, reći će neki, Evropa jednostavno ne voli da kritikuje "svoje" pa se zato fokusirala na Rusiju dok Tursku štiti. E pa nije tako - EU vođstvo u isto vreme žestoko kritikuje i jednu Mađarsku, a od ove godine i Poljsku, upravo zbog pritiska vlasti na slobodu medija. Drugim rečima, "sloboda medija" je postala najobičnija floskula i nikoga u EU zapravo nije briga koliko je koja zemlja slobodna, već samo koliko je podobna.

Zaista je neugodno kada se međunarodni odnosi do ove mere ogole, jer tada ne opstaje više čak ni privid da živimo u svetu gde neki autoriteti brinu i paze na vrednosti koje proklamuju. U isto vreme živimo u vremenu kada se tako često govori o zaštiti ljudskih prava i drugih sloboda. No, ako je podobnost vlasti/režima jedino na čemu se istinski istraje, onda to znači da svi mi koji živimo u Evropi možemo doći pod čizmu vrlo podobnog i u isto vreme vrlo brutalnog režima.

Upravo to se desilo i stanovnicima Turske gde se velik broj ljudi, naročito mladih, oseća bliže Evropi i evropskom načinu života, nego Bliskom istoku. Drugim rečima, cene iste ideale i vrednosti o kojima upravo pišemo, a jedna od najviših svakako je i sekularizam.

U isto vreme Erdogan, da bi ojačao svoju moć, potkopava taj sekularizam i odvodi Tursku dalje od Evrope, prema Bliskom istoku.

Dok evropski funkcioneri gledaju kako da što više udovolje Ankari, Erdogan je Briselu pokazao srednji prst i odlučio upravo u vreme ključnih pregovora o rešavanju izbegličke krize da poruši i poslednje linije kritičkog novinarstva u Turskoj. U isto vreme, nastoji da prepravi turski Ustav kako bi postao moćniji no ikad, kako bi na neki način postao ono za što ga toliki već sada prozivaju - sultanom.

Šta bi sa Kurdima?

Možda je i najveća sramota to koliko se malo u Evropi govori o turskim vojnim operacijama na jugoistoku zemlje. Gradovi počinju da liče na one sirijske, a iz njih se probijaju strašne informacije kao što su one o pokolju civila po podrumima.

Srbija, odnosno SRJ je bombardovanja i za manje. Ako samo na trenutak, za svrhu ove rasprave, i poverujemo propagadnoj mašineriji Zapada koja je istovremeno bombardovala svetske medije o "zlim Srbima" dok su bombe padale na srpske civile, bolnice i škole, onda je ono što Erdogana radi sopstvenom narodu i Kurdima van svakog opravdanja i zaslužuje najmanje 50 uzastopnih "Milosrdnih anđela". Ali koga je za sve to briga jer, eto, Erdogan će "nas" na kraju spasiti od izbeglica.

Neće, za Erdogana su izbeglice poluga kojom će od Evrope dobiti sve što poželi. Već je dobio okrenute glave dok "ubija" i poslednju medijsku opoziciju, dok fizički ubija kurdske pobunjenike, dok direktno podržava i naoružava najradikalnije džihadiste u Siriji.

Nažalost, od aktuelnog vođstva Unije ne možemo očekivati promenu stava prema Erdoganu i Ankari, a to dovodi do jedinog logičkog zaključka - mora se menjati vođstvo Evropske Unije.