TINEJDŽERKA U BRAKU: Udala sam se odmah posle srednje škole. Bila sam glupa klinka

Prvi put sam stupila u brak šest meseci posle srednjoškolske mature. Imala sam samo 18 godina i ne, nisam bila trudna. Izgubila sam dobrog prijatelja u saobraćajnoj nesreći i plašila sam se da izgubim još jednu osobu koju volim. Bila je to velika greška.

Moji roditelji su sanjali da upišem fakultet. Ali kada je moj prijatelj stradao, bila sam zbunjena i nesrećna. Nisam htela da putujem na fakultet u Beograd sama. A bila sam i jako vezana za mamu i tatu. Nisam znala šta je odgovornost. I tako, kada je moj momak upitao da li bih ostala s njim u selu da stvaramo našu sreću, rekla sam "Da".

Udala sam se za momka koji je bio stariji 4 godine od mene. Završio je istu srednju školu kao ja i već je imao stalan posao u lokalnoj automehaničarskoj radnji. Živeo je kod roditelja, ali je zarađivao za sebe. Bila sam devica kada sam ga upoznala. On je bio ponosan na to.

Međutim, već posle venčanja (šatra, veselje, harmonika) stvari su počele da se raspadaju. Nisam bila samostalna i nisam znala kako da se brinem o domaćinstvu. Tri meseca kasnije sam zatrudnela prvi put.

Čim nam se rodila ćerka, počela sam da radim u jednoj prodavnici. Ja sam radila danju, a moj muž noću, jer je našao posao u jednoj fabrici, koji je bio malo bolje plaćen. Nismo se uopšte viđali. Moji živci su stalno bili na ivici, između bebinog plača i napornog posla. Majka je često dolazila da mi pomaže i ja sam išla kod nje stalno. Još sam, u glavi, bila dete.

Drugo dete smo dobili tri godine kasnije. Imala sam dvoje dece, a moji prijatelji su tek planirali venčanja ili su bili samci. Videla sam kako oni žive i želela sam tu slobodu. Da izađem, da se provedem... Duboko u sebi sam bila jako depresivna. Htela sam da odem od muža koji mi je delovao kao tiranin što mi uskraćuje sreću.

Brak nam je bio katastrofa, ali nije on bio kriv - on je morao da me "odgaja" dok ne odrastem. Kako sam bivala starija, počela sam da shvatam (i tu sam pogrešila) da me on nikada nije slušao.

Počela sam da mu govorim da sam nesrećna, a on je sve vreme samo pokušavao da našu porodicu održi na okupu.

Posle 10 godina braka, rekla sam mu da ne mogu više da izdržim i da moram da ga napustim. Pokušavala sam da ostvarim kontakt u jednoj školi za medicinske sestre i povezala sam se s jednom rođakom iz Beograda. Tu sam videla moju šansu za bekstvo od oporog života. Jednog dana sam spakovala stvari i otišla. On me je zvao, plakao je, molio me je da se vratim. Slomila sam mu srce i rekla "Ne".

Prošlo je nekoliko godina pre nego što sam smogla snage da ga pozovem. Decu sam viđala povremeno, tako što ih on dovede kod moje majke.

On se ponovo oženio, i ja sam se u međuvremenu udala. Izvinila sam mu se zato što sam, u stvari, bila glupa klinka. Molila sam ga da mi oprosti što sam mu oduzela život, koji je mogao da bude lep. Posle svega, mislim da mu je drago što nismo ostali zajedno, jer bi bilo užasno.

Kada sada pogledam unazad, ne žalim što sam se udala za njega, samo mislim da je trebalo da sačekamo. Kada sam odlazila, rekao mi je da me niko nikad neće voleti kao on – i znam da je to bila istina.

Sada, kada smo prijatelji, roditelji, baba i deda.