ТИНЕЈЏЕРКА У БРАКУ: Удала сам се одмах после средње школе. Била сам глупа клинка

Први пут сам ступила у брак шест месеци после средњошколске матуре. Имала сам само 18 година и не, нисам била трудна. Изгубила сам доброг пријатеља у саобраћајној несрећи и плашила сам се да изгубим још једну особу коју волим. Била је то велика грешка.

Моји родитељи су сањали да упишем факултет. Али када је мој пријатељ страдао, била сам збуњена и несрећна. Нисам хтела да путујем на факултет у Београд сама. А била сам и јако везана за маму и тату. Нисам знала шта је одговорност. И тако, када је мој момак упитао да ли бих остала с њим у селу да стварамо нашу срећу, рекла сам "Да".

Удала сам се за момка који је био старији 4 године од мене. Завршио је исту средњу школу као ја и већ је имао сталан посао у локалној аутомеханичарској радњи. Живео је код родитеља, али је зарађивао за себе. Била сам девица када сам га упознала. Он је био поносан на то.

Међутим, већ после венчања (шатра, весеље, хармоника) ствари су почеле да се распадају. Нисам била самостална и нисам знала како да се бринем о домаћинству. Три месеца касније сам затруднела први пут.

Чим нам се родила ћерка, почела сам да радим у једној продавници. Ја сам радила дању, а мој муж ноћу, јер је нашао посао у једној фабрици, који је био мало боље плаћен. Нисмо се уопште виђали. Моји живци су стално били на ивици, између бебиног плача и напорног посла. Мајка је често долазила да ми помаже и ја сам ишла код ње стално. Још сам, у глави, била дете.

Друго дете смо добили три године касније. Имала сам двоје деце, а моји пријатељи су тек планирали венчања или су били самци. Видела сам како они живе и желела сам ту слободу. Да изађем, да се проведем... Дубоко у себи сам била јако депресивна. Хтела сам да одем од мужа који ми је деловао као тиранин што ми ускраћује срећу.

Брак нам је био катастрофа, али није он био крив - он је морао да ме "одгаја" док не одрастем. Како сам бивала старија, почела сам да схватам (и ту сам погрешила) да ме он никада није слушао.

Почела сам да му говорим да сам несрећна, а он је све време само покушавао да нашу породицу одржи на окупу.

После 10 година брака, рекла сам му да не могу више да издржим и да морам да га напустим. Покушавала сам да остварим контакт у једној школи за медицинске сестре и повезала сам се с једном рођаком из Београда. Ту сам видела моју шансу за бекство од опорог живота. Једног дана сам спаковала ствари и отишла. Он ме је звао, плакао је, молио ме је да се вратим. Сломила сам му срце и рекла "Не".

Прошло је неколико година пре него што сам смогла снаге да га позовем. Децу сам виђала повремено, тако што их он доведе код моје мајке.

Он се поново оженио, и ја сам се у међувремену удала. Извинила сам му се зато што сам, у ствари, била глупа клинка. Молила сам га да ми опрости што сам му одузела живот, који је могао да буде леп. После свега, мислим да му је драго што нисмо остали заједно, јер би било ужасно.

Када сада погледам уназад, не жалим што сам се удала за њега, само мислим да је требало да сачекамо. Када сам одлазила, рекао ми је да ме нико никад неће волети као он – и знам да је то била истина.

Сада, када смо пријатељи, родитељи, баба и деда.