Zaglavljeni u Hladnom ratu, čiji je talac ceo svet
Gotovo 25 godina od rušenja Berlinskog zida, kojim je simbolično okončan ideološki sukob Sovjetskog Saveza i Amerika, novi Hladni rat je zakucao na vratima Moskve i Vašingtona.
Ipak, ne bi bilo pogrešno ni zaključiti da se prvi Hladni rat nikada zaista i nije okončao. Svakako, Sovjetski Savez se raspao, a demokratija je ušla u zemlje bivšeg sovjetskog bloka, na čijim ruševinama su Amerikanci upravo najavili novo unipolarno doba, u kojem oni predstavljaju jedinu preostalu super silu.
Štaviše, lideri u Vašingtonu su toliko bili ponosni zbog pobede nad "crvenom pretnjom" sa Istoka da se u njihovom ponašanju (godinama nakon Hladnog rata) moglo primetiti da su praktično ostali zaglavljeni u tom "hladnoratovskom mentalitetu". Jer, kada se sve završilo, na novu rusku državu su ponovo gledali kao na neprijatelja, a ne potencijalne saradnike ili čak partnere.
S toga, Vašington je nastojao, uprkos prethodnim dogovorima, da učvrsti svoj uticaj u novim državama istočne Evrope, koje su tradicionalno pripadale sferi uticaja Moskve. Ali, u Rusiji su brzo shvatili pravu nameru "bivših neprijatelja", te su i oni počeli da se organizuju kako bi održali i ujedno proširili svoj uticaj u regionu, koji su delimično izgubili raspadom bivše države.
Najvažniji trenutak za Ruse, bio je dolazak Vladimira Putina na čelo države, koji je imao političke snage da se izbori sa mnogim problemima ruskog društva u tranziciji, što je za samo par godina rezultiralo velikim povratkom Rusije na međunarodnoj sceni.
Jaka Rusija najavljuje kraj unipolarnog sveta
Kada je Vašington osetio "pretnju" sa Istoka, nova borba za uticaj u postsovjetskom regionu je mogla da otpočne. Od Balkana, preko Gruzije, Sirije i danas Ukrajine, posledice ove borbe su očigledne svima. Ipak, Ukrajina će u analima novije istorije zasigurno biti okarakterisana kao prva velika žrtva novog Hladnog rata.
Ali, koja će biti druga? Geopolitička čigra između Istoka i Zapada, polako se vratila na staru adresu - malenu Kubu.
Već smo ranije postavili pitanje: Da li je popravljanje odnosa s Kubom samo logičan nastavak politike za koju se Barak Obama zalagao od početka ili je možda reč o preventivnom potezu koji treba da spreči novu raketnu krizu na Kubi?
Mnoge činjenice upravo govore da je reč o preventivnom potezu. Jer, kada su Sovjeti 60-ih godina pokušali da postave nuklearne rakete koje do SAD stižu za 5 minuta, predsednik Kenedi je bio spreman da rizikuje nuklearni rat sa Sovjetima, kako bi one bile sklonjene. Jednostavno, kada imate protivničke rakete na 5 minuta od prestonice, onda nemate nikakvu slobodu politike ili diplomatske akcije. Prema rečima Miroslava Lazanskog, "vama je pištolj prislonjen na glavu, vi ste ucenjeni".
Međutim, danas SAD to upravo rade Rusiji postavljanjem antiraktnog štita u Rumuniji i Poljskoj, koji je tobože namenjen da obara "interkontinentalne rakete Irana i Severne Koreje".
Postavljanjem ovog štita praktično je obezvređen nuklerani potencijal Rusije, jer je štit dizajniran da obara rakete u početnoj fazi lansiranja. Uz to, Ruse brine mogućnost da je štit modularnog tipa, što znači da u roku od nekih 10 minuta, rakete presretači mogu biti zamenjene projektilima za nuklearni napad.
Ipak, ni Rusi nisu sedeli skrštenih ruku. Kada je Zapad odbio sve preporuke Rusije oko pravljenja zajedničkog štita u Evropi, Moskva je razmestila svoju verziju "štita" u vidu visokosofisticiranog sistema "Iskander" na Krimu i u oblasti Kalinjingrada. Ovi sistemi mogu bez problema da pokriju oblasti Poljske i Rumunije.
Kada je Kuba u pitanju, pretpostavka je sledeća: ako novi "sukob" Rusije i Amerike nastavi sa eskalacijom, onda Moskva u nekom trenutku može ponovo da pokuša sa postavljanjem raketa na Kubu, kao mogući odgovor na novi američki zakon koji predsedniku Obami daje pravo da pošalje oružje u Ukrajinu.
Zabrinutost Rusije je sasvim jasna. Šta ako u tom paketu oružja "zalutaju" i rakete? Kako drukčije Rusija može da odreaguje? Ako je danas suvereno pravo Ukrajine da izabere hoće li u NATO ili ne, kako to da Kuba nije imala suvereno pravo da izabere hoće li ili neće imati na svojoj teritoriji sovjetske rakete? Amerika tada to nije dozvolila, pa zar treba Rusija?
Ostaje još da se pomene i treća potencijalna žrtva novog Hladnog rata – Turska. Ako do toga dođe, i u ovoj zemlji će se, izgleda, hladnoratovska istorija ponoviti. U vreme kubanske raketne krize, uslov za sklanjanje sovjetskih raketa bilo je sklanjanje NATO raketa stacioniranih u Turskoj.
Kada je krajem prošle godine projekat "Južni tok" odložen, Rusija je već dogovorila izgradnju novog (Plavog) toka, koji će ići ispod Crnog mora do Turske, i dalje ka Evropi.
Ovim potezom Rusi su duboko zašli u američku sferu interesa, jer je Turska veoma važan član NATO saveza i ključan partner Amerike u regionu. Turska je uz to i ozbiljan kandidat za članstvo u EU.
Međutim, poslednjih godina zvanična politika Ankare sve više odstupa od politike njenih partnera u Briselu i Vašingtonu, što donekle objašnjava rusku zainteresovanost da tu slabost u zapadnom savezu iskoristi.
Pogledajte još:
