Zapad nema rešenje za Siriju i Irak
Brutalna džihadistička organizacija Islamska država (IS) više meseci direktno ugrožava stabilnost i mir na Bliskom istoku, držeći pod svojom kontrolom velike delove Iraka i Sirije. Iako ne broji više od 30.000 ljudi, nema vazduhoplovstvo niti mornaricu, poraz ove grupe još uvek nije na vidiku, a izgleda ni u planu velike koalicije koju su SAD organizovale protiv nje.
Koliko god Amerikanci bacali bombi na položaje IS-a, regularne snage iračke armije ne mogu da se oporave od šokantne serije poraza u junu u nastavljaju da gube teritoriju za teritorijom.
Vazdušna kampanja zapadnih saveznika nešto je usporila napredovanje islamista po najvećoj provinciji Anbar, čiji je glavni grad Ramadi podeljen između iračke armije i IS-a, ali pokazuje se da je koalicija daleko od ambicija Baraka Obame da se IS "oslabi i uništi". Uz to, IS je promenio taktiku. Nema pokreta većih kolona, nema koncentracije većih snaga, pojačava se urbana gerila, što koaliciji otežava da nađe prave ciljeve.
Intezivnije bombarovanje podrazumevalo bi veće kolateralne štete, što bi osnažilo lojalnost IS-u i regrutovalo nove pripadnike. S toga se bombardovanje džihadista pretvara više u strategiju "zadržavanja", ali to je tek pola politike – što otkriva da SAD u Iraku i nemaju politiku. Kampanja vođena ovim intezitetom ima male šanse na uspeh, piše ''Politika''.
Još gore je u Siriji, gde islamisti savršeno kapitališu na građanskom ratu. Obama je pobunjenicima protiv Bašara al Asada obećao 500 miliona dolara, ali su mnogi u Kongresu bili iznenađeni kada su čuli da program obuke i naoružavanja počinje tek na proleće 2015. i traje godinu dana.
Kako situacija na frontu ne obećava da će islamisti biti poraženi, raste pritisak da se formiraju kopnene snage. Čije? Obamina administracija čvrsto je rešena da ne šalje "čizme na zemlju" iz Iraka, odakle je vojnika povukla koliko 2011. godine. Iračka, pretežno šiitska armija, potpuno je razbijena, a inicijativa za formiranje Nacionalne garde daleko je od realizacije. Ono malo sunitskih plemena koja bi se suprotstavila sunitskom IS-u nemaju oružje, jer se centralna šiitska vlast u Bagdadu plaši da bi i oni mogli da se okrenu. Jedno Kurdi, uz podršku i Zapada i Irana nekako uspevaju da drže front protiv islamista.
U Siriji se regularna vojska jedina ozbiljno suprotstavlja islamistima, koji kontorlišu trećinu teritorije zemlje, ali SAD, Turska i Saudijska Arabija tvrdoglavo odbijaju da se zajednički suprotstave IS-u i ćelijama Al Kaide, a da za kasnije ostave pitanje političke tranzicije.
Turska, kojoj je pad Asada važniji od pobede na IS-om, ima svoje kalkulacije i mahom ignoriše apele NATO saveznika da se angažuje. Iran je pokazao da poseduje iskustvo u borbi protiv IS-a i ima bolje odnose sa vlastima u Damasku i Bagdadu od bilo koje druge regionalne sile. Iran pomaže kurdskim pešmergama. Iako se čini da između Irana i SAD postoji indirektna koordinacija, što nagoveštavaju i nedavno napadi iranskih aviona na položaje islamistaunutar Iraka, bila bi naophodna veća bilateralna saradnja Iranaca i Amerikanaca kako bi se IS pobedio.
Tako da se ponovo aktuelizuje pitanje da bi SAD trebalo da značajno pojačaju vojnu kampanju protiv IS-a u Iraku i Siriju. Pošto je posle meseci ignorisanja opasnosti Obama konačno prepoznao opasnost od Islamske države, poslao je avione ne bi li "oslabio i uništio" brutalni kalifat u Iraku i Siriji. Vazdušna kampanja je počela u Iraku još u avgustu, a mesec dana kasnije i u Siriji. Ali, sve se svelo na zadržavanje islamista na Zapadu Iraka, kao i od osvajanja Bagdada i grada Kobane na tursko-sirijskoj granici, prenosi ''Politika''.
Amerikanci moraju da nauče lekcije iz Iraka i Avganistana, koje pokazuju da upotreba vojne sile jedva da utiče na unutrašnje promene zemalja u kojima se interveniše. Razočarani irančki suniti upravljaju Islamskom državom, njenim snagama komanduju bivši oficiri Sadamovog režima koje su Amerikanci obučavali i naoružavali. Šta da rade Amerikanci? Da brane zemlju čiji je stanovnici napadaju? Dodatne trupe neće biti od pomoći sve dok se suštinski ne promeni vlast u Bagdadu, koja je, uz blagoslov Vašingtona, ignorisala zahteve sunita da budu uključeni u vlast.
Sirija je još veća dilema za Zapad. One koje podržava ne mogu da pobede ni Asada ni islamiste, dok su onima kojima Zapad ne veruje, posebno IS i Al Nustra Front, mnogo efikasniji i kontrolišu 35 odsto sirijske teritorije.
Kako IS podjednako ugrožava i Irak i Siriju, koje se u očima Zapada drugačije kotiraju, jasno je da bez rešenja za Siriju, uništavanje Islamske države u Iraku neće biti dovoljno.
Pogledajte još:
