Запад нема решење за Сирију и Ирак
Брутална џихадистичка организација Исламска држава (ИС) више месеци директно угрожава стабилност и мир на Блиском истоку, држећи под својом контролом велике делове Ирака и Сирије. Иако не броји више од 30.000 људи, нема ваздухопловство нити морнарицу, пораз ове групе још увек није на видику, а изгледа ни у плану велике коалиције коју су САД организовале против ње.
Колико год Американци бацали бомби на положаје ИС-а, регуларне снаге ирачке армије не могу да се опораве од шокантне серије пораза у јуну у настављају да губе територију за територијом.
Ваздушна кампања западних савезника нешто је успорила напредовање исламиста по највећој провинцији Анбар, чији је главни град Рамади подељен између ирачке армије и ИС-а, али показује се да је коалиција далеко од амбиција Барака Обаме да се ИС "ослаби и уништи". Уз то, ИС је променио тактику. Нема покрета већих колона, нема концентрације већих снага, појачава се урбана герила, што коалицији отежава да нађе праве циљеве.
Интезивније бомбаровање подразумевало би веће колатералне штете, што би оснажило лојалност ИС-у и регрутовало нове припаднике. С тога се бомбардовање џихадиста претвара више у стратегију "задржавања", али то је тек пола политике – што открива да САД у Ираку и немају политику. Кампања вођена овим интезитетом има мале шансе на успех, пише ''Политика''.
Још горе је у Сирији, где исламисти савршено капиталишу на грађанском рату. Обама је побуњеницима против Башара ал Асада обећао 500 милиона долара, али су многи у Конгресу били изненађени када су чули да програм обуке и наоружавања почиње тек на пролеће 2015. и траје годину дана.
Како ситуација на фронту не обећава да ће исламисти бити поражени, расте притисак да се формирају копнене снаге. Чије? Обамина администрација чврсто је решена да не шаље "чизме на земљу" из Ирака, одакле је војника повукла колико 2011. године. Ирачка, претежно шиитска армија, потпуно је разбијена, а иницијатива за формирање Националне гарде далеко је од реализације. Оно мало сунитских племена која би се супротставила сунитском ИС-у немају оружје, јер се централна шиитска власт у Багдаду плаши да би и они могли да се окрену. Једно Курди, уз подршку и Запада и Ирана некако успевају да држе фронт против исламиста.
У Сирији се регуларна војска једина озбиљно супротставља исламистима, који конторлишу трећину територије земље, али САД, Турска и Саудијска Арабија тврдоглаво одбијају да се заједнички супротставе ИС-у и ћелијама Ал Каиде, а да за касније оставе питање политичке транзиције.
Турска, којој је пад Асада важнији од победе на ИС-ом, има своје калкулације и махом игнорише апеле НАТО савезника да се ангажује. Иран је показао да поседује искуство у борби против ИС-а и има боље односе са властима у Дамаску и Багдаду од било које друге регионалне силе. Иран помаже курдским пешмергама. Иако се чини да између Ирана и САД постоји индиректна координација, што наговештавају и недавно напади иранских авиона на положаје исламистаунутар Ирака, била би наопходна већа билатерална сарадња Иранаца и Американаца како би се ИС победио.
Тако да се поново актуелизује питање да би САД требало да значајно појачају војну кампању против ИС-а у Ираку и Сирију. Пошто је после месеци игнорисања опасности Обама коначно препознао опасност од Исламске државе, послао је авионе не би ли "ослабио и уништио" брутални калифат у Ираку и Сирији. Ваздушна кампања је почела у Ираку још у августу, а месец дана касније и у Сирији. Али, све се свело на задржавање исламиста на Западу Ирака, као и од освајања Багдада и града Кобане на турско-сиријској граници, преноси ''Политика''.
Американци морају да науче лекције из Ирака и Авганистана, које показују да употреба војне силе једва да утиче на унутрашње промене земаља у којима се интервенише. Разочарани иранчки сунити управљају Исламском државом, њеним снагама командују бивши официри Садамовог режима које су Американци обучавали и наоружавали. Шта да раде Американци? Да бране земљу чији је становници нападају? Додатне трупе неће бити од помоћи све док се суштински не промени власт у Багдаду, која је, уз благослов Вашингтона, игнорисала захтеве сунита да буду укључени у власт.
Сирија је још већа дилема за Запад. Оне које подржава не могу да победе ни Асада ни исламисте, док су онима којима Запад не верује, посебно ИС и Ал Нустра Фронт, много ефикаснији и контролишу 35 одсто сиријске територије.
Како ИС подједнако угрожава и Ирак и Сирију, које се у очима Запада другачије котирају, јасно је да без решења за Сирију, уништавање Исламске државе у Ираку неће бити довољно.
Погледајте још:
