BATTLE ROYALE: "Igre gladi" za inteligentne gledaoce ili kako je Holivud pokrao još jedan kultni klasik

Opisivan kao kontroverzna i nasilna parabola adolescencije i pojačana tinejdžerska melodrama sa ulozima na život i smrt, "Battle Royale" (1999) režisera Kinđi Fukasake je japanska akciona crna komedija koju je 13 godina nakon njenog nastanka Holivud pokrao, prepakovao, stilizovao i napravio "Igre gladi" u čak četiri nastavka.

Oprostite glumatanje većinski mlade postave i upijte mračnu atmosferu dostojnu jednog Verhovena - ukoliko imate živaca za čitanje titlova (a većina američke publike ih nema), dublja priča će vas oboriti s nogu. Ovo kultno ostvarenje je analogija sukoba generacija u svojoj suštini - sukoba tradicionalnog Japana i novog, mladog naraštaja koji nema poštovanja za uvrežene vrednosti i biva kažnjen zbog toga. Gadno, brutalno i urnebesno kažnjen. Postoji li bilo kakva šansa za iskupljenje? Fukasaka kaže: kako za koga.

Briljantna dinamika radnje pravi mesta za širok spektar emocija - tu je nostalgija za izgubljenom mladošću, saosećanje sa nesposobnima, simpatija ka naivnoj ljubavi, divljenje hrabrosti i snalažljivosti, kao i element mračnog humora koji svako malo provejava kroz neumoljivo nasilje, podsećajući nas da je ipak sve ovo samo film. Balans navedenih emocija je ono što izdvaja "Borbu do poslednjeg", kako je film preveden u Srbalja, od žanrovskog pokušaja koji su "Igre gladi".

U "Igrama", sukob generacija pretvoren je u klasnu borbu. Nedostatak autentičnog šmeka (loše) nadomešćuju zvučna imena. Atmosfera odiše preteranom produkcijom i na silu izmamljenim emocijama. Ostatak? Potpuno isti. Ljubavna priča između dvoje mladih protagonista, pravila borbe do poslednjeg, uticajnost preživelih mentora iz bivših sukoba, takoreći sezona (jer ovo je rijaliti pre rijalitija) - prepisano je bez trunke srama. Ipak, "Igre gladi" su bile u problemu kada su pokušale da prepišu i legendarnog Takešija Kitana (Zatoiči, Nasilan policajac, Tačka ključanja) - jer Donald Saterlend je svoju ulogu odigrao, što se kaže, telefonski.

Takeši (69) je, naravno, ikona japanske kinematografije. Ovde uživa u svakoj nijansi svog lika - bes, saosećanje, manipulativnost, razočarenje u sebe i beznadežni nihilizam - sve je pogođeno do perfekcije i to je, zaista, mogao samo on. Takeši je profesor kome su đaci pobegli sa časa i njegova osveta je tragična, kako za đake, tako i za njega samog. On zna da dok uništava njih, jednako uništava i sebe. Takeši voli decu koju ubija.

Interesantan je kuriozitet da se te 1999. godine pojavio i "Edtv", dok je "Trumanov šou" zablistao velikim ekranima godinu dana ranije - svaki na svoj način, filmovi predviđaju nemilosrdnu ekspanziju rijaliti televizije koju preziremo ovih dana. Jer "Battle Royale" je godišnji događaj koji se snima i prikazuje na televiziji, kao neka vrsta upozorenja mlađim naraštajima na to šta ih čeka ako budu bili nevaljali.

Na drugom nivou, ostvarenje govori o odrastanju i prilagođavanju sistemu, ili otporu ka istom. Kao što "svako nosi svoj krst", tako i junaci padaju pod uticaj svojih slabosti i nižih pobuda, za šta im sledi najstrašnija kazna. Lako je poistovetiti se sa njima.

Ipak, nije sve tako crno i besmisleno. Zloglasni Kventin Tarantino upravo je u ovom filmu primetio mladu Čiaki Kurijamu, koju je četiri godine kasnije odabrao da glumi u diptihu "Kill Bill". Pored Takešija, ona je jedina koja je stekla svetsku slavu nakon "BR", i mada je za to više zaslužna njena prirodno seksepilna/jeziva pojava no glumačko umeće, ne treba zaboraviti da je u vreme snimanja imala tek slatkih 16. Čiaki sada ima 32 godine. O ovoj ulozi ne govori u intervjuima.

Onaj ko je gledao "Battle Royale" sa 16 godina može se smatrati srećnim. Ipak, onaj koji ga gleda iz perspektive odrasle osobe moći će da formira kompletnu sliku. 

U svakom slučaju, preporučujemo.