Čistačica preuzela ulogu slavnoj srpskoj glumici: "Nikada mi nije oprostila, do smrti me mučila"

A Smilja Zdravković, čistačica Narodnog pozorišta, pred kamere je stala samo jednom, da bi je cela Jugoslavija, danas kao i pre 43 godina, zapamtila kao Kevu iz filma "Majstori, majstori".

Kako je slavna glumica ostala bez uloge

Ideju da ulogu čistačice da ženi koja se time zaista i bavi režiser i scenarista ovog ostvarenja Goran Marković je dobio od Bogdana Diklića, otkrili su glumac i reditelj na proslavi četvrte decenije od objavljivanja ovog kultnog filma.

- Ta žena je bila čistačica u Narodnom pozorištu. Kao i u filmu radila je sve, kuvanje, čišćenje. Ja sam bio u velikoj dilemi kome da dam tu ulogu da igra. Pozvao sam Rahelu Ferari, koja je bila velika glumica. Igrala je u filmu "Nacionalna klasa" i imala jednu vrlo dobru scenu. Razgovarao sam sa njom i onda shvatio da, ako ta interpretacija bude artificijelna, to neće biti dovoljno efektno. Bolje da nađem nekog koga će ostali likovi tretirati kao stvar, kao pokućstvo - rekao je Goran Marković tada.

Rahela mi nikada nije oprostila

Onda je Bogdan Diklić predložio Smilju, čistačicu Narodnog pozorišta.

- Smilja se dobro snašla. A Rahela mi to nikada nije oprostila. Do smrti me je mučila. Nismo se mogli sresti, a da mi ne kaže: "Gorane, ja bih Vam to bolje odigrala" - govorio je Marković sa osmehom.

Zanimljivosti sa snimanja

To nije bio jedini kuriozitet sa snimanja ovog filma. 

Bogdan Diklić igrao je prosvetnog inspektora u svom maturskom odelu, Mira Banjac nije mogla da glumi, ako joj prave servirke iz školske kantine nisu bile publika, a Ljuba Moljac se toliko plašio visine da je u sceni kada visi sa karika u fiskulturnoj sali, od zemlje zapravo odvojen svega metar.

Preko noći osedela

Jugoslovenska glumica Rahela Ferari ostala je upamćena po čuvenoj ulozi u kultnom filmu "Tesna koža". 

Rahela je rođena u Zemunu u siromašnoj porodici, a njena majka je radila kako bi preživeli. Za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata, život beogradskih Jeverja od samog početka bio je strašan. Kretanje im je bilo ograničeno, nosili su žute trake oko ruke, a potom su počele deportacije. 

Kako bi izbegla tu sudbinu, Rahela je pokušala da se sakrije. Počela je da se skriva po podrumima i tavanima na periferiji Beograda kod bilo koga ko je bio voljan da je primi, nekad i u zamenu za novac. Neko vreme je živela predstavljajući se kao glumica Ruža u jednoj kući u Žarkovu, kada je na vrata zakucao – Gestapo. 

Kako je kasnije pričala, paralizovala se od straha, više nije osećala ni udove i stajala je ukočena dok su odjekivali udarci po vratima. Znajući da nema kud, otvorila je vrata, kada se iznenada pojavila komšinica Smiljka, inače jedina koja je znala ko je misteriozna žena u žarkovačkoj kući. 

– Ružo, kaži "dragička", dobila si poziv iz pozorišta u Pančevu. Primili su te! – povikala je Smiljka i bacila se Beli u zagrljaj, a potom su obe počele da grle agente i pozvale ih na rakiju da proslave srećan događaj. 

Štaviše, Bela je zbunjenim predstavnicima Gestapoa poručila da su joj doneli sreću i da mora da ih časti. U tako neočekivanoj situaciji, oni je nisu ni legitimisali, a glumica je nastavila da se skriva i već sutradan napustila Žarkovo. 

Kada je, međutim, sledeći put pogledala ogledalo posle ovog događaja, u njemu je videla nepoznatu ženu – njena smeđa kosa bila je sasvim bela, a glumica je zbog pretrpljenog straha, faktički osedela. 

Dan nakon toga otišla je da živi na jednom tavanu na Cvetkovoj pijaci, gde je ostala do oslobođenja 1944. godine. 

Posle rata vratila se glumi, a o njenom životu napravljena je predstava "Rahelina kutija".