Чистачица преузела улогу славној српској глумици: "Никада ми није опростила, до смрти ме мучила"

А Смиља Здравковић, чистачица Народног позоришта, пред камере је стала само једном, да би је цела Југославија, данас као и пре 43 година, запамтила као Кеву из филма "Мајстори, мајстори".

Како је славна глумица остала без улоге

Идеју да улогу чистачице да жени која се тиме заиста и бави режисер и сценариста овог остварења Горан Марковић је добио од Богдана Диклића, открили су глумац и редитељ на прослави четврте деценије од објављивања овог култног филма.

- Та жена је била чистачица у Народном позоришту. Као и у филму радила је све, кување, чишћење. Ја сам био у великој дилеми коме да дам ту улогу да игра. Позвао сам Рахелу Ферари, која је била велика глумица. Играла је у филму "Национална класа" и имала једну врло добру сцену. Разговарао сам са њом и онда схватио да, ако та интерпретација буде артифицијелна, то неће бити довољно ефектно. Боље да нађем неког кога ће остали ликови третирати као ствар, као покућство - рекао је Горан Марковић тада.

Рахела ми никада није опростила

Онда је Богдан Диклић предложио Смиљу, чистачицу Народног позоришта.

- Смиља се добро снашла. А Рахела ми то никада није опростила. До смрти ме је мучила. Нисмо се могли срести, а да ми не каже: "Горане, ја бих Вам то боље одиграла" - говорио је Марковић са осмехом.

Занимљивости са снимања

То није био једини куриозитет са снимања овог филма. 

Богдан Диклић играо је просветног инспектора у свом матурском оделу, Мира Бањац није могла да глуми, ако јој праве сервирке из школске кантине нису биле публика, а Љуба Мољац се толико плашио висине да је у сцени када виси са карика у фискултурној сали, од земље заправо одвојен свега метар.

Преко ноћи оседела

Југословенска глумица Рахела Ферари остала је упамћена по чувеној улози у култном филму "Тесна кожа". 

Рахела је рођена у Земуну у сиромашној породици, а њена мајка је радила како би преживели. За време окупације током Другог светског рата, живот београдских Јеверја од самог почетка био је страшан. Кретање им је било ограничено, носили су жуте траке око руке, а потом су почеле депортације. 

Како би избегла ту судбину, Рахела је покушала да се сакрије. Почела је да се скрива по подрумима и таванима на периферији Београда код било кога ко је био вољан да је прими, некад и у замену за новац. Неко време је живела представљајући се као глумица Ружа у једној кући у Жаркову, када је на врата закуцао – Гестапо. 

Како је касније причала, парализовала се од страха, више није осећала ни удове и стајала је укочена док су одјекивали ударци по вратима. Знајући да нема куд, отворила је врата, када се изненада појавила комшиница Смиљка, иначе једина која је знала ко је мистериозна жена у жарковачкој кући. 

– Ружо, кажи "драгичка", добила си позив из позоришта у Панчеву. Примили су те! – повикала је Смиљка и бацила се Бели у загрљај, а потом су обе почеле да грле агенте и позвале их на ракију да прославе срећан догађај. 

Штавише, Бела је збуњеним представницима Гестапоа поручила да су јој донели срећу и да мора да их части. У тако неочекиваној ситуацији, они је нису ни легитимисали, а глумица је наставила да се скрива и већ сутрадан напустила Жарково. 

Када је, међутим, следећи пут погледала огледало после овог догађаја, у њему је видела непознату жену – њена смеђа коса била је сасвим бела, а глумица је због претрпљеног страха, фактички оседела. 

Дан након тога отишла је да живи на једном тавану на Цветковој пијаци, где је остала до ослобођења 1944. године. 

После рата вратила се глуми, а о њеном животу направљена је представа "Рахелина кутија".