MUZIČKI APOTEKAR GORAN MILOŠEVIĆ: Danas ne prave pesme koje će pobediti vek, čak je i Šaban čekao hit 20 godina
"Mnoge pesme sam vaskrsao u svojim emisijama."
Da bi se dospelo u “Kafansku lektiru” treba imati dara i duše, treba biti osoben i “pobediti vek”. A pesme koje ostaju aktuelne zauvek, dugo nakon što je prošlo “njihovo vreme”, moraju imati svoje negovatelje. Najvažniji čuvar svakako je publika, ali postoje i pojedinci koji su i mnogo više od običnih ljubitelja, a jedan od njih je i radijski i televizijski voditelj Goran Milošević, čovek koji je tokom poslednjih dvadeset i kusur godina mnoge sjajne pesme naše narodne muzike u svojim emisijama sačuvao od zaborava, na njih podsetio i direktno uticao na to da ostanu zacementirane u pamćenju i srcima narodnjačkih sladokusaca.
Ovaj osobeni voditelj, koji pleni poznavanjem narodne muzike, a emisije vodi sa entuzijazmom i nadahnućem kakvo se retko viđa, svoju karijeru izgradio je radeći tokom prethodnih decenija na jakim radio stanicama, kao što su Studio B, Bonton i Fokus, a poslednjih godina i na TV stanicama Melos i Duga plus. Njegovo ime pre svega se vezuje za legendarnu autorsku radijsku emisiju “Muzička apoteka”, a tokom poslednjih četiri godine i neku vrstu njene naslednice, TV emisiju “Pesma kao lek”, koja se emituje na TV Duga plus. Jedan je od najvećih kolekcionara ploča na prostoru bivše Jugoslavije, budući da poseduje više od 16.000 nosača zvuka različitih vrsta muzike, od narodne, preko zabavne do klasične... Za sebe kaže da je oduvek bio i ostao pre svega radijski voditelj, i da se za svoje emisije priprema svaki dan, već više od dvadeset godina.
Bolje spiker nego sudija! “Nek’ ti je bog u pomoći!”
- Radio je po meni najkreativniji medij. Ja sam u poslednje vreme silom prilika na televiziji, jer nema pravog radija, ali može se reći da ja i na televiziji radim radio emisiju sa uključenim kamerama – objašnjava Milošević na početku razgovora.
A kolika je njegova ljubav prema radiju i narodnoj muzici svedoči i činjenica da je, kao mladi pravnik, i jedan od najboljih studenata Pravnog fakulteta, žrtvovao karijeru sudije da bi bio voditelj.
Kafanska lektira
U kafani se uživa u dobroj kapljici, ali i u čašici razgovora. A reči nas često vode do velikana koji ostaju velikani i posle gašenja poslednjeg svetla u lokalu. Da li pesmom, ili nekim drugim podvigom, upisali su se u „Kafansku lektiru“, i njihovo ime uvek se poteže kada se za stolom pretresu sve dnevne teme i prvih sedam piva, kad se ostane bez cigareta, i počne da se žali za prohujalim vremenima. Dobro došli u rubriku koja je posvećena njima!
- Na nagovor roditelja završio sam Pravni fakultet i radio u sudu četiri godine. Kada sam predsedniku Prvog opštinskog suda saopštio da dajem otkaz, on mi je rekao: “Kolega, zar i vi?” misleći da odlazim u advokate. Kad sam mu rekao da idem za voditelja, ustao je i rekao: “Nek’ ti je bog u pomoći! Ne znam šta ti se desilo!” Bilo je to početkom devedesetih godina prošlog veka. Latio sam se mikrofona u najtrubulentnijim godinama – kaže Milošević.
Narodnjačka piramida Gorana Miloševića
Kao ljubitelj, izučavalac, kritičar i hroničar srpske narodne muzike, naš današnji sagovornik posvetio je čitav život istraživanju i vrednovanju svega što ovom pravcu pripada, a u svojim emisijama najradije neguje šumadijsku dvojku i bosanski sevdah. Kao jedan od najvećih poznavalaca ove oblasti, koji već decenijama nastoji da u njoj odvoji žito od kukolja, svakako spada među najpozvanije da oceni koji ljudi predstavljaju vrh naše “narodnjačke piramide”.
- Ja bih tu najradije stavio ljude koji su sami svoji majstori, ili kako bi se danas reklo, kantautori. Ja, inače, u muzici daleko više cenim autore nego izvođače. Njegovo veličanstvo Buca Jovanović ide svakako na prvo mesto, njega sam poodavno u svojim emisijama proglasio za “oca srpske srceparajuće pesme”. On se u našoj narodnoj muzici napravio jednu pravu revoluciju. Pre njega, glavni autoritet za narodnu muziku na Radio Beogradu bio je čuveni Vlastimir Pavlović Carevac, kod kojeg ste mogli da pevate samo neke idilične teme. Na primer, “kiša pada, trava raste, gora zeleni, i dok ovce spavaju, čobani planduju”. Sve je bilo idilično. Onda se, posle Carevčeve smrti, pojavio Buca sa jednom genijalnom orijentacijom u narodnoj muzici, rekavši da muzika treba da bude ogledalo života, i da su muzika i ljubav i bol i rastanak i tuga i razočarenje i povratak ljubavi. On je imao daleko više sluha za ukus naroda nego Carevac. A zašto je narod sklon takvim temama? Pa, jednostavno, čovek mora da se prepozna u pesmi. Još je davno Jovan Dučić primetio da samo jak emotivni ton u pesmi garantuje da će ona nadživeti autora. Kad pogledate koje pesme su pobedile vek, videćete da je malo koja među njima cajka. Evergrin je uglavnom sentiš.
- Ispod Buce postavio bih Tozovca, koji je prava pravcata institucija, zato što je objedinio “sveto trojstvo”: kompozitor, harmonikaš, pevač, a da i ne dodajem da je uz to i šoumen! Pokraj Tozovca, ili malo ispod njega su, između ostalih, Novica Negovanović i Milanče Radosavljević. Reč je takođe o ljudima koji su kompletni majstori! Tu je i Duško Petrović, legenda i romske i srpske pesme, i drugi... To su majstori koje ja najviše cenim!
Milošević rado ističe da je mnoge zaboravljene i zapostavljene, a izuzetne pesme, “vaskrsao” puštajući ih u svojim emisijama.
- Nekoliko pesama Miroslava Ilića koje su bile potpuno zaboravljene, ja sam vratio u život. Recimo, “Nije život jedna žena”. Tu pesmu niko živ nije znao! Pre nego što sam ja počeo da je puštam u emisiji, petnaest godina se nije čula, a sada je svi smatraju za evergrin.
Na pitanje postoji li među pesmama koje se danas snimaju takvih koje bi mogle da odole zubu vremena, odgovara komentarom na tekstove u našoj rubrici - “Kafanskoj lektiri”.
Ukus se nameće
Kroz emisije Gorana Miloševića neprekidno provejava tema zapostavljenosti narodne muzike, ili bar narodne muzike kakvu on smatra vrednom. Prema njegovom mišljenju, razlog te zapostavljenosti nikako nije to što se ukus spontano naroda menja.
- Reći ću najbrutalniju reč: ukus naroda se nameće. Navešću samo jedan primer. Otkako je država počela da nameće EXIT, u taj festival se ulaže 6 miliona evra. Šta bi se desilo kada bi se bar toliko uložilo u reafirmaciju kulturno-umetničkih društava, na obnovu zapuštenih domova kulture. Ne govorim o estradi! Samo o amaterskom narodnom umetničkom stvaralaštvu! Zašto ministarstvo ne pokrene akciju, recimo, da niko ne može da završi osnovnu školu, a da ne nauči da igra kolo?
- Ako pogledamo šta ste vi pisali, videćemo da su posredi sve tekstovi o ljudima koji su ostavili trag u 20. veku. Zašto? Pa, vrlo je teško naći one koji su ostavili trag u 21. Pa, čak i velika imena narodne muzike, Miroslav Ilić i Šaban Šaulić, gotovo da i nemaju hitova u 21. veku! Iako Miroslav snima na svakih dve-tri godine, u proseku. Šaban je na hit koji se zove “Žal” čekao dvadesetak godina! Ja bih zamolio čelnike izvikanog “Granda” da mi kredom na tabli ispišu pesme nastale u njihovoj produkciji koje će se pevati posle pedeset godina. Ja tvrdim da ne mogu nabrojati pet! Sećam se kad je Merima Njegomir došla kod mene u emisiju 2003. godine da predstavi novi CD, sa pesmom “Ivanova korita”. Ja sam rekao, ovo pesma će te nadživeti! Trebalo bi mi mnogo muke da nabrojim još četiri. A osamdesetih godina, samo sa jedne ploče, recimo Novice Negovanovića, Milančeta, Tozovca ili Kvake, vi možete da izdvojite nekoliko pesama... Nažalost, izgubili su se i autori te prave narodne muzike. Sada smo svedoci jednog lažnog predstavljanja. Kad to kažem, mislim i na Cecu i na Karleušu, i na Seku. Čekajte, do kad ćete vi da se predstavljate kao folk dive? Kakve vi veze imate sa folkom? Ili Aca Lukas?
Nizbrdica kvaliteta i u produkciji narodne muzike, ali i u radiodifuziji krenula je tokom devedesetim godinama prošlog veka, smatra Milošević. Ipak, i pre devedesetih, za “kvarenje srpske narodne muzike” optuživani su Mile Bas i njegov “Južni vetar”, ali naš sagovornik ističe da su takve optužbe neosnovane i preterane.
- Izuzetno poštujem rad Mileta Basa. “Južni vetar” nema nikakve veze sa turbo folkom, jer su upravo u “Južnom vetru” nastale neke antologijske numere koje će nadživeti i Mileta Basa i “Južni vetar”. Mnogi ne znaju da je “Sačuvaj tajnu” pesma koja je nastala u “Južnom vetru”, kao i “Kroz šljivike i livade”, lična karta Dragane Mirković, ili recimo “Zagrli me i oprosti” Goce Stojićević... I mogao bih još da nabrajam. Naravno, tu je bilo i dosta orijentala, ali i orijental ima svoje kvalitete. Ja “Južni vetar” nikad ne bih optužio za turbofolkizaciju, već samo za preterani upliv orijentala u srpsku narodnu muziku. Ali tu ima izuzetnog kvaliteta i velikih pesama. “Južni vetar” je jedna velika akademija za ono što radi “Grand”.
Bez sevdaha nema živovanja
Veliki ljubitelj bosanskog sevdaha, Milošević je u okviru svoje “Muzičke apoteke” na radiju Fokus jednom nedeljno priređivao “Veče sevdaha i meraka”, tokom kojeg je puštao isključivo sevdalinke. Zbog ovoga je pokojni maestro sevdaha i osnivač Instituta sevdaha, Omer Pobrić, opsovao svoju Bosnu, požalivši se svojim prijateljima što “jedan Milošević iz Srbije više neguje sevdah nego bilo koji Bosanac”. Nismo mogli a da ga ne pitamo kako gleda na “Novi sevdah”, to jest, grupu muzičara poput Damira Imamovića, Amire Medunjanin, grupa Mostar sevdah reunion i Divanhana, i drugih, koji danas donose sevdalinku u novom ruhu.
BIO JE ČUVAR, UČITELJ I MAJSTOR SEVDAHA: Na današnji dan rođen je veliki Zaim Imamović
- To je jedan pokušaj da se sevdah modernizuje. Možda je to dobra ideja da se sevdah približi nekom novom naraštaju. Ali, sa druge strane, to je i veliki iskorak od onog autentičnog sevdaha. Znam mnoge ljude u Bosni koji ne mogu da smisle njihov izraz, jer su navikli na Safeta, Zaima i druge. Ipak, moram malo i da odbranim te ljude! Jer, i pojava Zaima Imamovića, svojevremeno, kao prvog posleratnog kralja sevdaha, a i Safeta, koji je taj sevdah digao do planetarnih razmera, predstavljala je jednu svojevrsnu revoluciju. Jer, šta je u stvari iskonski, autentični sevdah? To je kad se Bosanac zatvori u svoju avliju, u svoju bašću, i uzme saz ili šargiju, i uz malo meze, malo janjetine, malo akšamluka uživa i peva “Ah meraka u večeri rane”, bez orkestra! Tako je počeo bosanksi sevdah! Poštujem ono što rade pripadnici takozvanog “Novog sevdaha”, jer ima neospornu težinu!
Kafana kao škola boemije i pevanja
Na kraju razgovora, koji, kako ovoj rubrici i priliči, vodimo u jednoj prijatnoj prestoničkoj kafani, legendarni voditelj osvrće se i na ulogu koju je kafana imala u razvoju narodne muzike.
- Kada sam pitao velike kompozitore i tekstopisce naše narodne muzike kako su dolazili do pevača koji će doneti njihove autorske zamisli, u devedeset posto slučajeva su mi odgovarali: u kafani! Tako je bilo u to vreme! Najveći majstori, poput Buce Jovanovića, Dragana Aleksandrića, Novice Uroševića, Predraga Vukovića Vukasa, itd, uglavnom su dobre pevače nalazili u kafani. Kafana je bila jedna velika škola, ja bih rekao, ne samo boemije, već i pevanja. Da zadovoljiš gosta u kafani, to je zahtevalo mnogo više od onog akademskog nivoa koji se uči na akademiji, ili radijskog kriterijuma ako pevaš kod Carevca. To su posebni načini donošenja pesme koji su bliski našem čoveku. Bora Spužić Kvaka govorio je da nema neke naročite škole, ali da je u kafani završio nekoliko fakulteta, i to je sigurno sto posto tačno! Nekada, kafane nisu bile samo mesta gde čovek dođe da se napije i nakrka, tamo je dolazila elita. Ali kafane su danas zamrle - nezadovoljno konstatuje naš sagovornik nabrajajući nekoliko pravih kafana koje su poslednjih godina zatvorene u njegovom rodnom Šabcu.
Mada bi razgovor o muzici sa njim mogao da traje i satima, svakom sevdahu i meraku dođe kraj. Ipak, kao što je vrednost srpske narodne muzike večna, tako je večna i nepokolebljiva želja Gorana Miloševića da svoje znanje prenese, da se čuje njegova reč o istinskom folk stihu i da održi u ljudima osećanje pripadnosti notama koje samo ovo podneblje pruža. Zato je stalan i danas na svim uticajnim narodnjačkim manifestacijama, priredbama, okupljanjima koja se održavaju širom Srbije, pa je to još jedan razlog da mu se skine kapa. Nije lako biti propovednik pravih vrednosti u današnje vreme, bez obzira koja je životna sfera u pitanju, a Milošević drži svoj pravac u onoj koju je odabrao i kao što bi trebalo vrednovati i smatrati nacionalnim ponosom sve autore, muzičare, izvođače u narodnoj muzici, tako se i ta titula propovednika mora održati i postaviti kao istorijski vredna. Jer uzalud svo blago, ako ga nema ko sačuvati.
Priča o “vaskrsavanju” Milančeta Radosavljevića
Među svoja najveća postignuća kao radijskog autora, Goran Milošević smatra to što je uspeo da popularizuje rad velikana naše narodne muzike, Milančeta Radosavljevića.
- Ja sam njega proglasio najvećim primerom vaskrsnuća u domaćoj muzici. Kada sam devedesetih godina došao u Studio B, i vodio kultnu emisiju “Sabor”, pitao sam tadašnjeg muzičkog urednika te stanice, Acu Kostića, da li Studio B ima neku ploču Milančeta Radosavljevića. A on me je pitao, izvini, je l’ to Milanče Show. Dakle, Milanče Show, koji ima samo jedan hit u životu, “Vrati se, Neno, vrati!”, i koji je, inače, presnimljena pesma, bio je devedesetih godina veće ime od Milančeta Radosavljevića! Aca nije znao ni ko je on! Onda sam ja doneo sve Milančetove ploče i kad sam počeo da puštam, Aca mi je rekao da ga pozovem u emisiju, pa da vidimo kako će narod reagovati. Nikad se nisu tako usijali telefoni kao tada na Studiju B, a i kasnije na Bonton radiju je krenuo gejzir Milančeta Radosavljevića. Ali, prva pesma koju sam ja u beogradskom etru vratio u život nije bila neka od njegovih klasičnih seljačkih dvojki, već “Dao bih ovo malo života”. Ko će mene sad da ubedi da je to seljačka pesma? I sada je sigurno među deset najslušanijih pesama narodne muzike u 21. veku!
