МУЗИЧКИ АПОТЕКАР ГОРАН МИЛОШЕВИЋ: Данас не праве песме које ће победити век, чак је и Шабан чекао хит 20 година
"Многе песме сам васкрсао у својим емисијама."
Да би се доспело у “Кафанску лектиру” треба имати дара и душе, треба бити особен и “победити век”. А песме које остају актуелне заувек, дуго након што је прошло “њихово време”, морају имати своје неговатеље. Најважнији чувар свакако је публика, али постоје и појединци који су и много више од обичних љубитеља, а један од њих је и радијски и телевизијски водитељ Горан Милошевић, човек који је током последњих двадесет и кусур година многе сјајне песме наше народне музике у својим емисијама сачувао од заборава, на њих подсетио и директно утицао на то да остану зацементиране у памћењу и срцима народњачких сладокусаца.
Овај особени водитељ, који плени познавањем народне музике, а емисије води са ентузијазмом и надахнућем какво се ретко виђа, своју каријеру изградио је радећи током претходних деценија на јаким радио станицама, као што су Студио Б, Бонтон и Фокус, а последњих година и на ТВ станицама Мелос и Дуга плус. Његово име пре свега се везује за легендарну ауторску радијску емисију “Музичка апотека”, а током последњих четири године и неку врсту њене наследнице, ТВ емисију “Песма као лек”, која се емитује на ТВ Дуга плус. Један је од највећих колекционара плоча на простору бивше Југославије, будући да поседује више од 16.000 носача звука различитих врста музике, од народне, преко забавне до класичне... За себе каже да је одувек био и остао пре свега радијски водитељ, и да се за своје емисије припрема сваки дан, већ више од двадесет година.
Боље спикер него судија! “Нек’ ти је бог у помоћи!”
- Радио је по мени најкреативнији медиј. Ја сам у последње време силом прилика на телевизији, јер нема правог радија, али може се рећи да ја и на телевизији радим радио емисију са укљученим камерама – објашњава Милошевић на почетку разговора.
А колика је његова љубав према радију и народној музици сведочи и чињеница да је, као млади правник, и један од најбољих студената Правног факултета, жртвовао каријеру судије да би био водитељ.
Кафанска лектира
У кафани се ужива у доброј капљици, али и у чашици разговора. А речи нас често воде до великана који остају великани и после гашења последњег светла у локалу. Да ли песмом, или неким другим подвигом, уписали су се у „Кафанску лектиру“, и њихово име увек се потеже када се за столом претресу све дневне теме и првих седам пива, кад се остане без цигарета, и почне да се жали за прохујалим временима. Добро дошли у рубрику која је посвећена њима!
- На наговор родитеља завршио сам Правни факултет и радио у суду четири године. Када сам председнику Првог општинског суда саопштио да дајем отказ, он ми је рекао: “Колега, зар и ви?” мислећи да одлазим у адвокате. Кад сам му рекао да идем за водитеља, устао је и рекао: “Нек’ ти је бог у помоћи! Не знам шта ти се десило!” Било је то почетком деведесетих година прошлог века. Латио сам се микрофона у најтрубулентнијим годинама – каже Милошевић.
Народњачка пирамида Горана Милошевића
Као љубитељ, изучавалац, критичар и хроничар српске народне музике, наш данашњи саговорник посветио је читав живот истраживању и вредновању свега што овом правцу припада, а у својим емисијама најрадије негује шумадијску двојку и босански севдах. Као један од највећих познавалаца ове области, који већ деценијама настоји да у њој одвоји жито од кукоља, свакако спада међу најпозваније да оцени који људи представљају врх наше “народњачке пирамиде”.
- Ја бих ту најрадије ставио људе који су сами своји мајстори, или како би се данас рекло, кантаутори. Ја, иначе, у музици далеко више ценим ауторе него извођаче. Његово величанство Буца Јовановић иде свакако на прво место, њега сам поодавно у својим емисијама прогласио за “оца српске срцепарајуће песме”. Он се у нашој народној музици направио једну праву револуцију. Пре њега, главни ауторитет за народну музику на Радио Београду био је чувени Властимир Павловић Царевац, код којег сте могли да певате само неке идиличне теме. На пример, “киша пада, трава расте, гора зелени, и док овце спавају, чобани пландују”. Све је било идилично. Онда се, после Царевчеве смрти, појавио Буца са једном генијалном оријентацијом у народној музици, рекавши да музика треба да буде огледало живота, и да су музика и љубав и бол и растанак и туга и разочарење и повратак љубави. Он је имао далеко више слуха за укус народа него Царевац. А зашто је народ склон таквим темама? Па, једноставно, човек мора да се препозна у песми. Још је давно Јован Дучић приметио да само јак емотивни тон у песми гарантује да ће она надживети аутора. Кад погледате које песме су победиле век, видећете да је мало која међу њима цајка. Евергрин је углавном сентиш.
- Испод Буце поставио бих Тозовца, који је права правцата институција, зато што је објединио “свето тројство”: композитор, хармоникаш, певач, а да и не додајем да је уз то и шоумен! Покрај Тозовца, или мало испод њега су, између осталих, Новица Неговановић и Миланче Радосављевић. Реч је такође о људима који су комплетни мајстори! Ту је и Душко Петровић, легенда и ромске и српске песме, и други... То су мајстори које ја највише ценим!
Милошевић радо истиче да је многе заборављене и запостављене, а изузетне песме, “васкрсао” пуштајући их у својим емисијама.
- Неколико песама Мирослава Илића које су биле потпуно заборављене, ја сам вратио у живот. Рецимо, “Није живот једна жена”. Ту песму нико жив није знао! Пре него што сам ја почео да је пуштам у емисији, петнаест година се није чула, а сада је сви сматрају за евергрин.
На питање постоји ли међу песмама које се данас снимају таквих које би могле да одоле зубу времена, одговара коментаром на текстове у нашој рубрици - “Кафанској лектири”.
Укус се намеће
Кроз емисије Горана Милошевића непрекидно провејава тема запостављености народне музике, или бар народне музике какву он сматра вредном. Према његовом мишљењу, разлог те запостављености никако није то што се укус спонтано народа мења.
- Рећи ћу најбруталнију реч: укус народа се намеће. Навешћу само један пример. Откако је држава почела да намеће EXIT, у тај фестивал се улаже 6 милиона евра. Шта би се десило када би се бар толико уложило у реафирмацију културно-уметничких друштава, на обнову запуштених домова културе. Не говорим о естради! Само о аматерском народном уметничком стваралаштву! Зашто министарство не покрене акцију, рецимо, да нико не може да заврши основну школу, а да не научи да игра коло?
- Ако погледамо шта сте ви писали, видећемо да су посреди све текстови о људима који су оставили траг у 20. веку. Зашто? Па, врло је тешко наћи оне који су оставили траг у 21. Па, чак и велика имена народне музике, Мирослав Илић и Шабан Шаулић, готово да и немају хитова у 21. веку! Иако Мирослав снима на сваких две-три године, у просеку. Шабан је на хит који се зове “Жал” чекао двадесетак година! Ја бих замолио челнике извиканог “Гранда” да ми кредом на табли испишу песме настале у њиховој продукцији које ће се певати после педесет година. Ја тврдим да не могу набројати пет! Сећам се кад је Мерима Његомир дошла код мене у емисију 2003. године да представи нови ЦД, са песмом “Иванова корита”. Ја сам рекао, ово песма ће те надживети! Требало би ми много муке да набројим још четири. А осамдесетих година, само са једне плоче, рецимо Новице Неговановића, Миланчета, Тозовца или Кваке, ви можете да издвојите неколико песама... Нажалост, изгубили су се и аутори те праве народне музике. Сада смо сведоци једног лажног представљања. Кад то кажем, мислим и на Цецу и на Карлеушу, и на Секу. Чекајте, до кад ћете ви да се представљате као фолк диве? Какве ви везе имате са фолком? Или Аца Лукас?
Низбрдица квалитета и у продукцији народне музике, али и у радиодифузији кренула је током деведесетим годинама прошлог века, сматра Милошевић. Ипак, и пре деведесетих, за “кварење српске народне музике” оптуживани су Миле Бас и његов “Јужни ветар”, али наш саговорник истиче да су такве оптужбе неосноване и претеране.
- Изузетно поштујем рад Милета Баса. “Јужни ветар” нема никакве везе са турбо фолком, јер су управо у “Јужном ветру” настале неке антологијске нумере које ће надживети и Милета Баса и “Јужни ветар”. Многи не знају да је “Сачувај тајну” песма која је настала у “Јужном ветру”, као и “Кроз шљивике и ливаде”, лична карта Драгане Мирковић, или рецимо “Загрли ме и опрости” Гоце Стојићевић... И могао бих још да набрајам. Наравно, ту је било и доста оријентала, али и оријентал има своје квалитете. Ја “Јужни ветар” никад не бих оптужио за турбофолкизацију, већ само за претерани уплив оријентала у српску народну музику. Али ту има изузетног квалитета и великих песама. “Јужни ветар” је једна велика академија за оно што ради “Гранд”.
Без севдаха нема живовања
Велики љубитељ босанског севдаха, Милошевић је у оквиру своје “Музичке апотеке” на радију Фокус једном недељно приређивао “Вече севдаха и мерака”, током којег је пуштао искључиво севдалинке. Због овога је покојни маестро севдаха и оснивач Института севдаха, Омер Побрић, опсовао своју Босну, пожаливши се својим пријатељима што “један Милошевић из Србије више негује севдах него било који Босанац”. Нисмо могли а да га не питамо како гледа на “Нови севдах”, то јест, групу музичара попут Дамира Имамовића, Амире Медуњанин, група Мостар севдах реунион и Диванхана, и других, који данас доносе севдалинку у новом руху.
БИО ЈЕ ЧУВАР, УЧИТЕЉ И МАЈСТОР СЕВДАХА: На данашњи дан рођен је велики Заим Имамовић
- То је један покушај да се севдах модернизује. Можда је то добра идеја да се севдах приближи неком новом нараштају. Али, са друге стране, то је и велики искорак од оног аутентичног севдаха. Знам многе људе у Босни који не могу да смисле њихов израз, јер су навикли на Сафета, Заима и друге. Ипак, морам мало и да одбраним те људе! Јер, и појава Заима Имамовића, својевремено, као првог послератног краља севдаха, а и Сафета, који је тај севдах дигао до планетарних размера, представљала је једну својеврсну револуцију. Јер, шта је у ствари исконски, аутентични севдах? То је кад се Босанац затвори у своју авлију, у своју башћу, и узме саз или шаргију, и уз мало мезе, мало јањетине, мало акшамлука ужива и пева “Ах мерака у вечери ране”, без оркестра! Тако је почео босанкси севдах! Поштујем оно што раде припадници такозваног “Новог севдаха”, јер има неоспорну тежину!
Кафана као школа боемије и певања
На крају разговора, који, како овој рубрици и приличи, водимо у једној пријатној престоничкој кафани, легендарни водитељ осврће се и на улогу коју је кафана имала у развоју народне музике.
- Када сам питао велике композиторе и текстописце наше народне музике како су долазили до певача који ће донети њихове ауторске замисли, у деведесет посто случајева су ми одговарали: у кафани! Тако је било у то време! Највећи мајстори, попут Буце Јовановића, Драгана Александрића, Новице Урошевића, Предрага Вуковића Вукаса, итд, углавном су добре певаче налазили у кафани. Кафана је била једна велика школа, ја бих рекао, не само боемије, већ и певања. Да задовољиш госта у кафани, то је захтевало много више од оног академског нивоа који се учи на академији, или радијског критеријума ако певаш код Царевца. То су посебни начини доношења песме који су блиски нашем човеку. Бора Спужић Квака говорио је да нема неке нарочите школе, али да је у кафани завршио неколико факултета, и то је сигурно сто посто тачно! Некада, кафане нису биле само места где човек дође да се напије и накрка, тамо је долазила елита. Али кафане су данас замрле - незадовољно констатује наш саговорник набрајајући неколико правих кафана које су последњих година затворене у његовом родном Шабцу.
Мада би разговор о музици са њим могао да траје и сатима, сваком севдаху и мераку дође крај. Ипак, као што је вредност српске народне музике вечна, тако је вечна и непоколебљива жеља Горана Милошевића да своје знање пренесе, да се чује његова реч о истинском фолк стиху и да одржи у људима осећање припадности нотама које само ово поднебље пружа. Зато је сталан и данас на свим утицајним народњачким манифестацијама, приредбама, окупљањима која се одржавају широм Србије, па је то још један разлог да му се скине капа. Није лако бити проповедник правих вредности у данашње време, без обзира која је животна сфера у питању, а Милошевић држи свој правац у оној коју је одабрао и као што би требало вредновати и сматрати националним поносом све ауторе, музичаре, извођаче у народној музици, тако се и та титула проповедника мора одржати и поставити као историјски вредна. Јер узалуд сво благо, ако га нема ко сачувати.
Прича о “васкрсавању” Миланчета Радосављевића
Међу своја највећа постигнућа као радијског аутора, Горан Милошевић сматра то што је успео да популаризује рад великана наше народне музике, Миланчета Радосављевића.
- Ја сам њега прогласио највећим примером васкрснућа у домаћој музици. Када сам деведесетих година дошао у Студио Б, и водио култну емисију “Сабор”, питао сам тадашњег музичког уредника те станице, Ацу Костића, да ли Студио Б има неку плочу Миланчета Радосављевића. А он ме је питао, извини, је л’ то Миланче Show. Дакле, Миланче Show, који има само један хит у животу, “Врати се, Нено, врати!”, и који је, иначе, преснимљена песма, био је деведесетих година веће име од Миланчета Радосављевића! Аца није знао ни ко је он! Онда сам ја донео све Миланчетове плоче и кад сам почео да пуштам, Аца ми је рекао да га позовем у емисију, па да видимо како ће народ реаговати. Никад се нису тако усијали телефони као тада на Студију Б, а и касније на Бонтон радију је кренуо гејзир Миланчета Радосављевића. Али, прва песма коју сам ја у београдском етру вратио у живот није била нека од његових класичних сељачких двојки, већ “Дао бих ово мало живота”. Ко ће мене сад да убеди да је то сељачка песма? И сада је сигурно међу десет најслушанијих песама народне музике у 21. веку!
