Mudre pouke Marine Cvetajeve i dalje greju dušu - Nikad ne prosipajte vodu

Marina Cvetajeva, jedna od najistaknutijih ruskih pesnikinja 20. veka, ostavila je neizbrisiv trag u svetu književnosti zahvaljujući svom emotivno snažnom i eksperimentalnom stilu pisanja. Rođena u Moskvi 1892. godine, Cvetajeva je od ranih dana pokazivala neobičan dar za pisanje, pišući pesme već u detinjstvu. Njeno stvaralaštvo odlikuju duboko lične teme, ispovesti o ljubavi, gubitku i egzilu, čime je uspela da prenese emotivne slojeve svog sopstvenog života, koji je bio ispunjen ličnim tragedijama i teškoćama. Cvetajeva je živela tokom burnih istorijskih perioda – Prvog svetskog rata, Oktobarske revolucije i Drugog svetskog rata – što je značajno uticalo na njen pesnički izraz i ideje.

Iako cenjena u književnim krugovima zbog hrabrog eksperimentisanja s jezikom i forme, Cvetajeva nije imala široko priznanje u svojoj domovini, naročito tokom sovjetskog perioda, kada su njene pesme često nailazile na osudu. Zbog svojih stavova i kritičkog pogleda na društvene promene, živela je u izgnanstvu u Parizu i Pragu, ali se krajem života ipak vratila u Rusiju. Njena poezija, duboko introspektivna i lična, danas se smatra jednim od najviših dometa ruske kulture 20. veka. Njen život bio je veoma tragičan, proganjana i napadana, doživela je nekoliko porodičnih tragedija, koje su na kraju dovele do toga da je sama sebi oduzela život u 48. godini.

"Pouke deci" Marina Cvetajeva napisala je tokom zime 1937/38. godine u formi pisma, namenjenog dečjem časopisu za mlade ruske emigrante. Iako su ove reči bile namenjene najmlađima, njihova univerzalnost čini ih značajnim za sve generacije. U pismu Cvetajeva koristi jednostavan, ali izuzetno emotivan stil kojim obrađuje složene i najvažnije teme ljudksog života, a njena razmišljanja gotovo nikog ne mogu da ostave ravnodušnim. 

Cvetajeva je imala troje dece. Sa suprugom Sergejem Efronom dobila je ćerku Ariadnu, rođenu 1912. godine, i sina Georgija, rođenog 1925. godine. Nažalost, treće dete, Irina, rođeno 1917. godine, umrlo je 1920. od gladi u sirotištu tokom teških godina nakon Oktobarske revolucije.

Cvetajeva je bila izrazito posvećena majka i održavala blisku vezu sa decom uprkos izazovima emigracije i materijalne oskudice. Njeno teško majčinstvo i gubici imali su veliki uticaj na njen život i delo, odražavajući se u emotivnoj dubini njenih pesama i proze.

Pismo deci

Draga deco,

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga:

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće – 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!

Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi“ imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi“ (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!“

Ne obazirite se na „nemoderno“, već na: „nepošteno“.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada.
Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja“. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom.
Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!

Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam“, pitajte ga: „Šta je to romantizam?“ – i videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) – reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog:
– „Romantizam – to je duša“.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova „Boris Pasternak“ (Maladaja gvardija, 2005) 

Izvor na srpskom: Detinjarije  

Original na ruskom: tsvetayeva.com